Али, чим је уведено ванредно стање, без двоумљења се ставио на располагање надлежнима у Месној заједници са идејом и жељом да помогне онима којима је у овом тренутку помоћ најпотребнија.
- Прво ме је звала комшиница која због година више није могла у набавку, да ме пита да ли бих јој купио хлеб. Одговорио сам - наравно. Пало је мени на памет и да се сам понудим одмах, али знате како је, морају људи да потраже помоћ, јер су стварно времена осетљива. И данас то радимо по позиву, координирано са надлежнима у месној заједници - прича Игор Пашић.
Он истиче да за старије комшије свакодневно обавља све што је потребно, али да у том ангажовању није усамљен.
- У селу смо се брзо организовали. Има волонтера из мог културно-уметничког друштва, бајкера, фудбалера… Бићемо ту да помогнемо колико год буде потребно - поручује Игор.
Игорова породица, иначе, у Ечку је стигла 1999. са Косова.
- Не сећам се тог времена, али из прича родитеља знам да смо овде лепо дочекани. Ево, сад је мој ред да ја неком помогнем, онолико колико могу – додаје наш саговорник.
А кад се ситуација нормализује, Игор се враћа својој великој љубави, а то је фолклор.
- Играм у Културно-уметничком друштву већ десет година. Фолклор је моја велика љубав. Нисам само играч, већ полако улазим и у друге послове у вези са фолклором, помажем председници све што могу. Једва чекам да све ово прође и да се са друговима видим не само са маскама и рукавицама, него у народној ношњи, на бини - завршава своју причу Игор Пашић, млади волонтер и фолклориста из Ечке.
Ж. Балабан
