Била је завичајац и борац за културно-историјско и споменичко наслеђе Зрењанина.
Основну и средњу школу похађала је у Осијеку и Београду. Студије историје уметности започела је 1945. године, али их је убрзо прекинула ради брака. Од 1945. до 1952. године радила је у Сарајеву као библиотекарка и управница Дома културе Творнице аутомобила у Храсници. Године 1959/60. ванредно је завршила студије историје уметности и дошла у Зрењанин, где је засновала радни однос у Градском музеју. У наредних двадесет година приредила је стотинак уметничких изложби и написала отприлике исто толико научних и стручних радова из области историје уметности и музеологије. У три наврата (1964, 1970. и 1974) боравила је на стручном усавршавању у Румунији, где је истраживала српско споменичко наслеђе. О томе је, пред крај живота, написала и књигу „Српски споменици у Румунији“ (1996).
Приредила је изложбе о свим значајнијим ликовним уметницима и сликарима који су животом и радом били везани за подручје Зрењанина и Баната: Константину Даниелу, Ђури Јакшићу, Урошу Предићу, Николи Алексићу и другима, подсећају у Народном музеју.
Радила је на заштити и популаризацији културно-историјског наслеђа Зрењанина и иницирала подизање неколико спомен-обележја у граду. Сарађивала је са истакнутим личностима из света културе и уметности. Највише је остала упамћена по бескомпромисној борби за очување Бечкеречке ћуприје 1968/69. године. И поред снажног и неуобичајено истрајног отпора, нажалост, мост је на крају срушен.
Рад на истраживању и популаризацији зрењанинског културног наслеђа наставила је и након одласка у пензију. За свој рад на овом и пољу музеологије добила је више признања. Преминула је 1998. године у Зрењанину, а сахрањена је на Новом гробљу у Београду.
Ж. Балабан
