Изграђена још 1926. године ова установа је била намењена лечењу оболелих од туберколозе и за време Краљевине Југославије важила је за једну од најбољих болница у држави.
Њено гашење је везано за изградњу Института за плућне болести у Сремској Каменици који је званично отворен 1962. године где је временом премештено комплетно особље и део болничке опреме. Почетком деведесетих година прошлог века, објекте на Иришком венцу је преузела војска, али је нису дуго користили тако да је болница убрзо и коначно напуштена.
Да ли због свог скривеног положаја у боровој и храстовој шуми или због просте незаинтересованости и надлежних и јавности, о овом невероватном комплексу има врло мало доступних података, а не могу се пронаћи чак ни на свезнајућем “Гуглу” који стару болницу спорадично помиње тек као оријентир за неке пешачке стазе кроз Фрушку гору.
Истина је да се помиње и у “Мастер плану” за Фрушку гору као комплекс са огромним потенцијалом и идејом да се претвори у Дечју болницу, али је све остало на томе и тај несумњиви потенцијал овог места и даље чека.
У Националном парку Фрушка гора на чијем подручју се налази некадашња болница, кажу да немају надлежности над комплексом којим је управљао Институт за плућне болести, а неко време и војска, као и да су се ствари везане за стару болницу додатно закомпликовале последњих година јер је земљиште на којој се налази у реституцији недавно враћено цркви.
- Током година су се повремено појављивале неке идеје о томе шта би се могло урадити са тим комплексом, али реализације није било. Као и у већини сличних случајева којих још има по Фрушкој гори, један од кључних проблема су имовинско-правни односи који су постали још сложенији враћањем земљишта цркви, а осим тога све се налази на територији општине Ириг тако да је тај административно-правни део прилично компликован – каже Радослав Крунић, директор Националног парка.
Богата историја болнице на Иришком венцу почела је 1922. године када су екипе стручњака из Министарства народног здравља почеле да обилазе Фрушку гору и траже повољно место за болницу уз помоћ неколико лекара из Суботице и Новог Сада и на предлог професора др Владимира Јаковљевића (1893 - 1960) одлучују да прва српска болница за туберкулозу буде отворена на Иришком Венцу.
Према његовим речима случај старе болнице на Иришком венцу није једини, јер постоји дугачак списак објеката који су потпуно напуштени или ндовољно искоришћени.
- Они су у различитим фазама и стањима, неки су толико пропали да им практично нема спаса, али многи се још увек могу искористити. Конкретно, стара болница је у одличном стању иако се не користи годинама и дефинитивно је једно од најлепших места на Фрушкој гори. Надамо се да ће се за тај комплекс пронаћи неко решење јер иако немамо директне везе и надлежности, то би свакако много значило за Национални парк – каже Крунић.
Он каже да се Национални парк и комплетна Фрушка гора последњих година све више окрећу туризму и као примере наводи Врдник и Сремске Карловце који из године у годину бележе раст броја гостију, али и понуде.
- Долазимо полако у парадоксалну ситуацију да нам недостају смештајни капацитети на Фрушкој гори, а да истовремено пропадају некадашњи хотели, мотели и одмаралишта. Стара болница је огроман комплекс са добром инфраструктуром којем би сигурно могла да се пронађе намена уколико се одустало од тога да ту буде здравствена установа – сматра Крунић.
Објекат је отворен 1926. године, да би већ 1930. у њој била извршена прва операција плућа у Србији. Убрзо након отварања у њу са Голника из Словеније долази да ради најчувенији словеначки лекар др Томаж Фурлан, који се настањује у Новом Саду, где остаје и после рата и захваљујући познанству са Едвардом Кардељом и Мошом Пијаде, од првог америчког кредита који је Југославија добила у висини од 100 милиона долара, за болницу на Фрушкој Гори се одваја чак 11 милиона, и тако почиње градња најсавременијег центра у послератној Југославији у склопу којег се налази и биоскопска дворана за пацијенте и пратиоце са 160 места.
Стару болницу на Иришком венцу чине три одвојене групе зграда са стотинак болничких соба и пратећих просторија које су грађене у разлитим периодима, а које су судећи по спољашности и даље у добром стању. На срећу комплекс се чува тако да на зградама није разбијен ниједан прозор, на свом месту су и даље и сви олуци, инсталације и други материјали који обично брзо нестану са објеката који се не користе, тако да све делује као да ћете ту негде затећи неког сремачког Ханса Касторпа који иако је само дошао у посету рођаку, већ годинама разматра питања живота и смрти као у “Чаробном брегу” Томаса Мана…
Зграде су углавном испражњене, мада у неким собама и просторијама има заосталих болничких кревета и друге медицинске опреме.
Нико Перковић
Фото: Ј. Вукмановић
