Тако стигосмо и до Оборњаче „главом и брадом”, оне о којој сви причају да је изумрла пре неколико година. И ту се нађосмо у заблуди! Јер, иза табле „Оборњача” налази се „живо и здраво” село са око 200 становника, како нам је рекла мештанка Рожа Забош.
„Између Гунароша и овог места је било неко насеље, али оно се не зове Оборњача, већ... Јој, мало знам српски, мало не знам“, покушава да нам објасни наша домаћица коју нисмо најбоље разумели јер њен српски није био довољно добар, а наш мађарски је исувише лош да бисмо се без грешке споразумели. „Тамо је некад била пијаца, крчма... Остале су три куће. Ставили су крст и тамо ће да праве вашар. Али, ово је Оборњача“, рече Рожа Забош. Мистерији никад краја. Када смо кренули на пут, успут смо питали људе да ли ипак неко живи у Оборњачи. Најпре су нам рекли да „тамо никог нема”, а како смо били све ближи одговор се мењао у „има двоје-троје људи”, све док нисмо стигли на циљ и... опет остали у заблуди. Ако је веровати мапи Војводине, постоје две Оборњаче - једна у којој нема више живља, и она у коју смо отишли, а која се на карти зове „Мол Оборњача”.
Од 200 становника, колико нам је речено да ту живи, наишли смо само на две живе душе - Рожу и једног момка Роберта који је на свако наше питање само трептао и с осмехом одговарао „не”. У шали смо га прозвали „јахачем на мотору који чува цркву”, јер смо га на прилазу у локалну црквицу и срели, а његов коментар и на то је био, наравно: „Неее!”
„Сваке друге недеље нам долази поп, а нас шесторо долази на мису. Наш поп фарба косу и свашта ради, али мислим да није швалер, дебео је. Сад је црн, а раније је био плав“, каже Рожа. И лекар им долази у Дом здравља сваки други дан, али је проблем што немају чистачицу да сређује те просторије. Још један проблем је и што, када болесник оде на контролу, нема где да седне у ходнику док чека. Иначе, Оборњача припада општини Ада, а Оборњачани сваког дана имају три пута аутобус до тог градића. Иако у селу имају продавницу, ипак иду у Утрину или Кавило у набавку. А осим школе, имају и млин, али без ветрењаче. Некако им је све половично...
„Немамо крчму, и боље је тако. Иначе би сви били тамо“, прича Рожа, чији је муж умро, а за живота је волео да попије. „Живели смо 34 године заједно, а ја ни једном нисам добила шамар. Овде не туку жене. А и рекла сам сину, немој да га дираш што пије, он је твој родитељ. А мужу сам рекла да не може да се данас свађамо, сутра да живимо као да ништа није било, а комшије су чуле да вичемо!“ Ипак, најрадије се присећа своје младости и тога како је, уопште и дошла у Оборњачу и упознала супруга.
Рожа Забош узгаја бикове, свиње и живину Фото: С. Шушњевић
„Је л’ ће се и ово чути? Добро, нека се чује...“, одлучује наша саговорница и почиње од своје најраније младости. „Како сам се удала, не питајте! Била сам млада. Након петог разреда мама није хтела да ме пусти да идем на игранке, а ја сам рекла мужу да ако ме мама не пусти, да идемо нас двоје и побегнемо. Тако је и било. Била сам млада кад сам се удавала у црвеној хаљини. Имала сам нешто више од 14 година. Нисам се покајала. Ја сам таква жена... Да вам кажем искрено, кад сам се удала живели смо код свекрве седам година, онда сам хтела да идемо негде друго, да будемо сами. Свекрва мени каже да нећемо ићи нигде, а муж је рекао да ће да иде на друго место, али да ће ме убити ако не будемо имали шта да једемо. Ја сам њему рекла, немој да се бојиш, биће некако. Имали смо краве, три јутра земље. Имали смо шта да једемо.“
Рожа у слободно време, као што смо је и затекли, прави икебане од папира за црквене и школске забаве, узгаја бикове, свиње и живину, али и срећно живи са новим човеком за којег није формално удата. Неће више да се удаје, како каже. И њени сусељани баве се мање-више узгојем стоке и пољопривредом, од чега и нема нешто пара, будући да литар млека продају за 20 динара.
- Па, ја не знам шта је овде лепо, не идем нигде. У ствари, најлепше је кад једни другима кажемо „добар дан” и „довиђења” - што је био јасан знак да је време да се и ми поздрављамо с Рожом и Оборњачом.
Леа Радловачки
Далеко и за избеглице
У Оборњачи има око двадесетак младих људи и две бебе. Како Рожа Забош предвиђа, ускоро ће скроз угасити основну школу. Тим темпом, како каже, Оборњача ће тотално изумрети за десетак година.
- Немамо ни избеглице, што говори да смо баш далеко - досетљива је наша саговорница. - Свака трећа кућа је празна, људи беже у иностранство да раде јер овде нема посла. Немамо ни нормалан пут до Мола и Гунароша, него мораш мало лево, мало десно...
