Повратак у школску клупу овог Рома у трећем животном добу за многе у Вајској је било изненађење, а Фрања каже да је био и тема сплеткарења доконих људи.
- У школу сам кренуо првенствено да будем узор млађим Ромима, да гледајући мене у скамији моји Роми увиде да треба мој пример да следе, јер учити није тешко, школу треба завршити, без дипломе и знања не може се нигде, ни у иностранство, чему теже сада млади – каже Фрања.
Како то да није завршио осмољетку „кад је требало”, Фрањо објашњава да се оженио, имао је и кеца из рачуна, а трећи разлог била је љубав према музици. Прво је почео да свира оргуље у цркви. Када је отац видео да му ноте иду, купио му је хармонику и тако је почело.
- Нема где ме није било, у великим хотелима, на мору, свирао сам , зарађивао и враћао породици, жени и деци – прича наш саговорник.
Чим је постао пунолетан Фрања је положио возачки испит за све категорије возила. Био је 17 година аутопревозник. Тако је живот удесио да прво стекне возачку дозволу, а сада, много година касније, дубоко у осмој деценији живота, да добије и дилому о завршеној осмољетки.
- Школа ми баш прија, одмарам се слушајући наставнике, само што мало слабије видим. Дивни су то људи, ти наставници, ако треба и по неколико пута нам понове једно - наводи Фрања и каже да га је опет заинтересовала историја и географија, као и када је био дечкић, а математика ко математика , савладао је, каже Фрања, све четири рачунске опреације. Додуше, знао је и раније, да дели, множи, сабира и одузима. Али ће сада имати диплому о завршеном основном школовању, да унуцима остане, какав им је био деда под старе дане.
З. Делић
