Код нас кукуруза, пшенице, соје, сунцукрета, шећерне репе… Орање је, познато, кажу неке теорије, бар 15.000 година, а све је почело кад је човек открио рало, парче дрвета у облику латиничног слова В, само мало издуженог, зашиљеног на вр‘у, којим је могао да пара земљу, уситни је и начини плодном да семе може да клија, расте, класа, влата и донесе плод. Развој орања сматра се и развојем цивилизације.
Лично памтим песмицу из првог основне, дакле 1948. године, и уз њу одговарајући цртеж: „Види, види, друже мили / Шта су људи измислили / Да без коња и без ама / Та машина оре сама! ” Кликтао је то насмејани младић, седећи на нечему што сам видео први пут на тој слици а врло добро знао шта је ам и коњ. Наравно, и плуг. Сад ђаци прваци знају шта је трактор, бар с телевизије, коња многи нису видели уживо, а на ам нису обратили пажњу, осим ако нису упознали занимацију звану укрштене речи. Безмало исто је и с одраслима јер је орање постало толико брзо да је за обичног човека готово – невидљиво.
Људи су плуг прво дељали, а после ковали. Најважнији део је раоник, зван још и лемеш тамо где се срећу српски и мађарски називи, велики нож (око 30 центима), трапез од челика, који сече земљу да би је закривљена челична „даска” на коју је зашрафљен, преврнула, растресла и нежно положила на већ узорани део њиве. Испред раоника је цртало, такође оштар челик, клин или диск, те сече земљу вертикално. Сви остали делови плуга (плаз, гредељ, колечке, ручице, козлац, ланци и клинови,) служе само да бразда буде што правија.
Плуг су прво вукли људи (жене, вероватно), касније волови, биволи, јакови, камиле, ламе, коњи, муле, мазге (ређе магарци), последњи стотинак година постепено су тај тежак посао преузеле машине, сад искључиво оне, огромни трактори, јачи од стотину коња и волова. Кратко су се могле на ленијама видети и парне машине, сајлама су вукле преко витла плугове, који су шетали њивама док су парњаче стајале, укопане чврсто у земљу. Плуг је дуго имао само један раоник, после два, док сад најчешће има више тзв. плужних тела, обично до пет.
– За добро орање је најважније имати оштре раонике и добро познавати свој трактор – открива неке тајне основног ратарског посла Мирослав Курјаков, пре неколико деценија победник такмичења младих орача Војводине. – Ако су раоници тупи, за дан орања потроши се и 30 одсто више горива. Такође, ако не осећаш све делове машине као делове сопственог тела, мучиш се уместо да уживаш. Лично сам више волео да ми плуг помало „плива” него да је чврсто, круто постављен јер тад раоник зна да вуче улево.
Сећа се Мирослав да су пре пола века, кад су уморни орачи по повратку с њиве, слали најбржег дерана код ковача да однесе у зембиљу иступљене раонике с молбом да до зоре буду отковани, дакле ужарени до усијања и наоштрени, истањени, врхом чекића. Та су тешка времена прошла јер су савремени раоници самооштрећи, начињени од таквог материјала, па једнако бритки код прве и последње бразде! Истиче и да сад није важно да ли ореш „на слог” или „на бразду”, као кад су плугови окретали земљу само удесно. Модерне машине имају плугове обртаче, враћају се истом браздом, нема „увратина”, празног хода на крају њиве. Свашта новог је сад при орању, али остају главни принципи да се не оставе „оплазине”, неузоране површине између бразди, да је орање једнако, дубоко колико треба (зимско преко 30 центиметара) и обављено по повољном времену и на време. Вековима се верује да је најбоље орање оно које са земљом окреће и неколико центиметара снега. Тад се ораница напуни ваздухом и влагом, иситни на мрве мразевима и лакше угреје на пролећном сунцу.
Орање је давно ушло у песме и приче, још с Марком Краљевићем, Милетом и његовим „дешњаком” с меденицом, Глишићевом „Првом браздом” и „Узораном ледином” Шолохова, али лични „први пик” ми је она војвођанска „Алај волем, па волем, на волови да орем”, али с малим условом: „Још да ми је цура бела / Волове да тера”.
Тако важна работа мора оставити трага и у језику „неорача”. Зато израз „дубоко орање” обично значи било који други важан посао од којег се очекује да нешто промени из основа. Но, има још речи, везаних за само орање. Заорати нешто значи склонити с површине земље, затрпати ораницом, стајско ђубре или, чешће, неки усев који ниси стигао или нећеш да береш, жањеш. Одорати је, пак, нечастан посао – ући плугом у комшијску парцелу или оштетити ленију, проширити своју њиву на туђ рачун. Угарити је врста плитког орања (и заоравања) стрњишта одмах после жетве жита, јечма, ражи… пожељно ради оплемењивања земљишта биљним остацима и чувања влаге.
Ратаре, земљоделце, паоре – дакле малтене све нас, њихове ближе или нешто даље потомке – поједине „школе” оптужују да смо скренули развој хомо сапиенса у погрешном правцу. Тврде да је човек био много здравији и спсобнији док је трчао, скако и бацао (као савремене атлете и триатлонци) камење и копља ловећи, те скупљао дивље плодове. Кад је почео да оре, усидрио се у једно место, отромбољио се и удебљао. Можда неки и јесу, али онај што је по цео дан орао, није морао после да трчи да добије апетит. Но, има и бајка како је орање дало име једној „професији”. Наиме, званично се тврди да је реч „паор”, настала неправилним изговором немачког израза за градитеља, радника, Дер Бауер, мада има „доказа” да то није тако. Они тврде да је Бог, кад је делио земаљске дарове људима, равничарима рекао: „Ево вам плодна земља. Волове и коње запатите сами, плугове искујте исто сами, те онда, вредни човече, упрегни себе и њих – па ори! ” Пошто је Бог имао громки глас, то „па ори” је јако о?екнуло те су сви запамтили.
Павле Малешев
