Када је реч о српској застави црвена боја симболише издржљивост, храброст, снагу, револуцију, верност и љубав, плава мир, слободу, оданост, истинољубивост и упорност, док бела боја симболише, чистоћу, невиност, доброту и понос.
Према речима Љиљане Трифуновић музејске саветнице - етнолошкиње и ауторке изложбе „Симболи државности на етнолошким предметима“ коју грађани тренутно могу да погледају у Музеју Војводине у Новом Саду српска тробојка се вијорила на Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима и нашла упориште у народу, али су је Аустроугарске власти убрзо забраниле, као и остала национална обележја других народа.
- Сви изложени предмети из збирки Етнолошког одељења су настали на територији Војводине, од 1870. године до почетка Другог светског рата, али већина за време владавине Аустроугарске монархије, кад није било пожељно истицање српског порекла - каже наша саговорница. – Ипак, становништву је било много важно да сачува национални идентитет, не само кроз језик и усмену традицију, већ и у материјалном смислу. Српске ткаље су биле веште и домишљате, те су у свакодневне предмете попут ћилима, пешкира, кецеља и торби успеле да уплету тробојку, која на први поглед није уочљива, већ лукаво скривена међу бројим украсима и бојама. Употреба других боја је пре свега имала улогу да се тробојка “изгуби” и буде што мање очигледна. Такође, успеле су вешто да сакрију и симбол хришћанства, односо мале крстове.
Ћилими су ткани у домаћој радиности, за потребе девојачке спреме, а у Војводини су их ткале Српкиње, Румунке, Мађарице и Шокице. У домовима су се стављали на зид, сто или се њиме прекривао кревет, док се само у црквама простирао на под приликом опела и венчања. У почетку се користила вуна која је бојена природним, биљним бојама, а касније, средином 19. века, анилинским бојама. Према техници ткања ћилими се деле на чункане и клечане. Ткаље су биле прецизне и педантне приликом израде мотива и састављања два дела ћилима, а често су радиле у пару – свекрва и снаја, две јетрве, мајка и ћерка, бака и унука…
- Најстарији ћилим на тематској поставци је из Парага, израдиле су га свекрва и снаја Наста и Милица Пашин, око 1870. године и назвале су га “Зелена башта” - каже Љиљана Трифуновић додајући да је и ћилим из Луговета, данашње Румуније, из 1898. године, дело руку Кристине Марковић интересантан због тробојке у средини. - Ћилими са окрајницом су најпознатији широј јавности, а “Зелена башта” припада тој врсти. Окрајница је црвена са цик-цак тамноплавом изломљеном пругом у виду лозице са стилизованим биљним орнаментима, „поље“ је зелено са орнаментима у угловима који се зову „корњаче“. На средини ћилима је коло у ком доминира српска тробојка у облику грана које се завршавају стилизованим цветовима и које формирају непотпуне полукругове са биљним украсима између њих. Ћилим је исткан клечаном техником и састоји се из две поле (половине) које су спојене по дужини, ручним украсним штепом.
Да ли су аустроугарске власти знале за ово лукавство војвођанских жена стручњаци немају сигуран одговор нити су пронађени записи о томе. Међутим наслућују да можда заиста нису знали или су само гледали “кроз прсте” јер су се ћилими тог типа дуже време употребљавали што не би било могуће да су грађани кажњавани.
За разлику од ћилима на српским пешкирима је тробојка очигледнија, а претпоставља се да је то зато што су се могли лакше савити и склонити, за разлику од ћилима који је се налазио на видном месту. Од предмета на поставци у Музеју Војводине грб је најочигледнији на две чутуре и на гуслама с краја 19. века. Изразито стилизован грб Краљевине Србије из 1882. урађен је на торбама из Баваништа и Црепаје 1920. године.
Иако се на први поглед не може тачно препознати мотив који је исткан, уколико се пажљивије погледа можемо уочити да је на торбама двоглави орао, а црепајски је посебно необичан јер су сва четири оцила окренута у исту страну - појашњава Љиљана Трифуновић додајући да ткаља која је израдила торбу у Баваништу није користила националне боје Срба, већ се одлучила да истка грб чији обриси се јасно уочавају тек када се поред ње стави амблем Србије.
Силвиа Ковач
