Од Јаноша Киша, јединог оскаровца са ових простора, преко краљевског кувара куће Винздора Александра Хорватића или адмирала Николе Станковића до најзначајнијих светских галериста прве половине 20. века браће Брумер. Сви су се они славом заогрнули далеко од Раванграда, далеко од улица на којима су одрастали и крошњи бођоша под којима су се као деца играли.
Један од таквих је и Шандор Ашбот, у историји америчког грађанског рата познатији као генерал Александер Ашбот, миљеник и узданица унионистичког председника Абрахама-Ејба Линколна. Прича о томе како је од мусавка са сомборског Бајског сокака дошао до положаја генерала армија америчког Севера и потоњег амбасадора у Аргентини и Уругвају супер силе у настајању, САД, почела је заправо у Кестехељу, вароши на обалама Балатонског језера у којем је 1811. године Шандор угледао свет као другорођени син чувеног Јаноша Ашбота, протестантског свештеника али и једног од најобразованијих агронома тадашње Хабзбуршке монархије, који је у том делу Угарске руководио непрегледним имањима грофа Фештетића. Жудећи за стручним изазовима Јанош, отац потоњег Линколновог генерала, иначе због свог агрономског знања и научних радова на тему воћарства, виноградарства и винарства члан знамените Академије Ђерђикон, освануо је у Сомбору 1818.године, не би ли преузео управљање краљевских добара у Бачкој али и трезором Францовог, данашњег Великог Бачког канала, па је Шандор – Шацика највећи део детињства и младићког доба провео као Сомборац. Мада је желео да крене стопама старијег брата Ласла и постане официр, протестантски пастор Јанош Ашбот је донео одлуку да му млађи син изабере нешто мање опасно занимање, па је Шандор након средњошколског образовања у Сегедину упућен на школовање у цивилну инжењерску академију у Селмечбањи, коју је и завршио као један од најбољих студената.
Избијање Мађарске револуције 1848.године затекло га је на државној цивилној служби у Темишвару, што је Шандор дочекао као јединствену прилику да најзад постане официр. Врло брзо је, због свог инжењерског талента за фортификације, постао један од миљеника вође мађарске националне револуције, Лајоша Кошута, што је крунисано и његовим произвођењем у чин потпуковника и личног Кошутовог ађутанта, са којим је поделио и судбину интернирца у Отоманској империји, након што је Николај Романов Први са 300.000 козака помогао бечком двору да у крви угуши мађарску револуцију. И поред притисака Русије и Аустрије турски султан није желео да преда Кошута и његову пратњу осветољубивом, тек устоличеном младом императору Францу Јозефу, па је бедна емигрантска скупина пронашла спас преко океана, у Сједињеним америчким државама. Мада су заједно кренули на далек пут, ратним бродом САД „Мисисипи“, Кошут је био задржан у Гибралтару, док се Шандор са остатком сапатника, свечано дочекан, искрцао у луци Њујорка 10 новембра 1851. године и смештен у тада најлуксузнији тамошњи хотел „Ирвинг Хаус“. Мада је Кошут, који је приспео у САД непуних месец дана касније, предузимао све не би ли добио подршку Американаца за осамостаљивање Угарске, разочаран је напустио Нови Свет и, такође неуспешно, наставио своју мисију у Енглеској, додуше никад не прекидајући контакт са њим, Ашбот је остао у Њујорку, посветивши се свом инжењерском раду, под сенком срамоте коју му је нанео старији брат и некадашњи узор, Ласло. Наиме, мада је након слома револуције Ласло, као високи официр, тачније генерал Кошутове револуционарне војске, био заточен у Араду и осуђен на смрт, испоставило се да је он заправо све време револуције био конфидент бечког двора па је зарад таквих шпијунских „заслуга“ не само добио помиловање Франца Јозефа, већ и уносну „државну службу“.
Дубоко разочаран, Шандора, сада већ Александера Ашбота је као свог најближег сарадника ангажовао чувени архитекта Фредерик Олмстед, са којим је не само урадио урбанистички план њујоршког Западног Уппер сиде-а на Менхетну, већ и креирао гласовити Централ парк, који је до дана данашњег задржао аутентични изглед пројектован на Ашботовој цртаћој табли. Ипак, и поред успеха у инжењерској струци, турбулентна америчка историја му је пружила још једну прилику да се огледа као војник. У јеку престројавања америчких савезних држава на две стране, Севера и Југа и припрема за отворене сукобе грађанског рата, Ашбот одлази, као начелник штаба, са утицајним сенатором и жестоким заговорником аболиционизма Џоном Фримонтом у Сент Луис (држава Мисури) како би за снаге Севера осигурали тзв. Западни департман. Фримонт, авантуриста који је надимак „Трагач“ стекао истражујући пространства Дивљег Запада, не само да је био убеђени униониста и Линколнов заговорник, већ је председника далеко надмашио и у аболиционизму, односно ослобађању робова. Мада је Ејбов циљ пре био очување Уније него ослобађање робова, Фримонт је на своју руку, мимо одлуке Вашингтона и противно председниковој вољи, издао акт о општем ослобађању робова на подручју под својом командом, па је следствено томе и његов начелник штаба Ашбот поред погрдних назива „Јенки“ и „странац“ зарадио још један надимак омражен на Југу, „љубитељ црнаца“.
Окарактерисан као изузетно, понекад и превише, опрезан војник, у међувремену произведен у бригадног генерала, који увек антиципира потезе непријатеља, био је један од највећих заговорника младог официра Шермана, потоњег хероја Севера, али је и властитим јунаштвом у биткама против Јужњака под командом Стирлинга Пирса код Спрингфилда и Пи Риyа (у другој и рањен у десну руку) задивио и једну Херијет Бичер Стоу, ауторку „Чича Томине колибе“, која о њему говори као скромном и аскетски витком, али неустрашивом yентлмену јединствених манира. Готово су дирљиви описи Бичерове услова у којима командује расно мешовитим јединицама генерал Ашбот. Од целокупне имовине, Александер има само своје лично наоружање, дагеротипију неименованог најбољег сомборског пријатеља из детињства и шаховску таблу, али плени чувену списатељицу и својим осећајем за праведност и приврженост слободарству. Убрзо по повлачењу Фримонта са положаја команданта Западног департмана, као и потоњих борби са армијама Југа у Кентакију, Арканзасу и Мисурију, Линколн наређује реконвалесценту Ашботу да преузме команду над Западном Флоридом. Александар не мирује и поред задобијених рана, па у септембру 1864. године предузима једну од најсмелијих акција армија Севера. Наиме, са тек 700 војника, већином нетом ослобођених и наоружаних робова, просто се „залеће“ у срце јужњачких армија генерала Лија и продире све до „поноса Југа“, округа Yексон. Ова Ашботова ратна епизода га је не само уписала у ред славних генерала Севера, већ, услед слепе робовске освете за све патње, и у ред Јенки генерала којима су поборници ропства плашили децу до половине 20.века. У чувеном маршу ка Маријани, упоришту Јужњака, Ашбот је тешко рањен, пошто су му два куршума сломила раме, док му је један метак скоро одвалио доњу вилицу, наносећи му повреде од којих се није опоравио до краја живота.
Победом Севера и Уније, Ашбот је следствено заслугама, 1866.године и награђен, овај пут местом амбасадора САД у Аргентини, одакле је обављао посао првог америчког дипломате и у Парагвају. Мада му је својевремено отац наменио мирнодопски живот, ни овде није за Шацику Ашбота прошло без оружја, пошто је као представник САД морао да посредује у рату између Аргентине, Бразила и Уругваја са једне и Парагваја са друге стране. Ипак, овај задатак није успео да испуни, пошто га је смрт узрокована бројним ранама са америчког бојишта затекла у Буенос Ајресу јаунара 1868. године, док се рат са тројном алијансом завршио погубно по тада полумилионски Парагвај тек две године касније, када је од предратних 250.000 мушких становника ове земље крај сукоба дочекало свега 28.000 мушкараца. Шандор-Александер Ашбот је сахрањен на Британском гробљу у Буенос Ајресу, а његов гроб је временом заборављен. Ипак, откривени половином осамдесетих година прошлог века, на иницијативу Ласла Сабоа, аутора „Историје Мађара у Јужној Америци“, његови земни остаци су, 1990.године уз највише државне почасти, пренесени на вашингтонско гробље Арлингтон, а од 22. Јуна 2001. године једна од основних школа у мађарској вароши у којој је рођен, Кестехељу, носи име Шандора Ашбота. О њему у Сомбору, граду у којем је провео најлепше године детињства, нема ни помена.
Милић Миљеновић
