Седео је у друштву приповедача, слушао, пијуцкао и памтио. Констатовао је да већина од тих усмених књижевника за живота никада ништа није написала, односно објавила, мада су скоро сви нешто најављивали. Ипак, званично ништа нису ставили на папир, штампали, потписали и оставили историји књижевности. Било је, причао је Капор, међу њима дивних књижевника, али све су задржали за себе: да ли због тога што нису хтели, или нису смели, или можда нису могли да нађу издавача, што је и данас проблем. Ипак, по њиховом упокојењу понеки од њихових некадашњих слушалаца искористио би делове њихових прича, понеки стих и објавио. Некако, понекада, деси се да је за писца, осим дара и памети, потребна и вредноћа, па испада да су наративни књижевници, уствари лењи романописци, приповедачи, песници.
Е, прича о Славици Агић, песникињи и афористичарки из Бачке Паланке замало да личи на судбину наративних писаца који су деценијама стварали, или оних који су потрошили пуно лаписа и тека, али слова добро забункерисали од очију и ушију потенцијалних читалаца и слушалаца. Није то било због лењости, већ због скромности која често уместо врлине постане мана и хендикеп. Рођена је пре непуних шест деценија у овој вароши усидреној поред леве обале Дунава. Ту се школовала, засновала породицу са којом и данас живи у лепој кући на мирној периферији града, а провела је радни век у једној од овдашњих фабрика радећи финасијске послове.
Писање је дошло само од себе, још док сам била дете, каже госпођа Агић, иначе рођена Влаисављевић.
Прву песму о зими и снегу, присећа се наша саговорница, написала је с осам година док је била на школском распусту.
Нормално, наставила сам да пишем дечје песме, а како сам одрастала навирали су све озбиљнији стихови. Интересантно је да сам сатиру волела још као дете, нисам је писала, али сам зато волела да је читам. Код људи нисам, па ни сада не посматрам само спољашност, а више сам обраћала пажњу на унутрашњи свет човека. Они који ме познају кажу да сам по природи тиха и повучена, нисам волела да се истичем, па ни своје песме нисам рецитовала јавно, чак ни у породици. Имам пуне свеске мојих песама које нисам никоме прочитала нити дала да их неко види, чак ни својој сестри са којом сам јако блиска, каже госдођа Агић.
Све је почело да се мења, објашњава наша саговорница, када се разболела њена мајка Милица, па су је њена сестра Даница и она неговале.
За један њен рођендан мати нас је замолила да јој више не доносимо поклоне, а ја одлучила да јој спремим торту, сећа се са пуно емоција Славица.
Одједном, додаје, напустила сам тај посао, села и написала јој песму. Када смо остале саме затражила је да јој прочитам стихове. Пустила је сузу. Када се окупило рођенданско друштво нешто се преломило, па сам прочитала неке своје стихове које сам одабрала за тај тренутак. Мати је све време ћутала, али када смо опет остале саме упитала ме је: да ли ћеш издати књигу? Обећала сам, а ни сама не знам зашто. После мајчине смрти, 2015. године, почела сам да се распитујем за цену штампања збирке песама, али за мене је то било неприхватљиво пуно, објашњава наша саговорница.
Кажу да је богат онај, који мало тражи – ми смо онда мултимилијардери. Мени су сви путеви отворени, али су врата затворена. Давно би он престао са ђетом, да има шта да једе. Ово је део награђених афоризама, а остали чекају пут до читалаца и, вероватно награде.
Најзад у предузећу нека акција – распродаше наше акције. Само ме још снови могу држати будним. Сит гладном не верује – а неће ни да проверава. Целог живота вредно је радио да би једног дана убрао плодове свога рада, стигла пензија, стигли плодови – обрао је бостан. Сећам се када смо радили yабе да би изградили фабрике у којима ће нам радити деца – е, стварно смо радили џабе. Кажу да све што је потребно за живот можеш узети из природе – неки сматрају и друштва. Коцка је бачена и на све стране никле су коцкарнице. Ја се не плашим паса луталица – виде и сами – нема пас за чега да ме уједе. На све стране савети да се конзумира чисто и домаће - он се определио за ракију. Доће маца на вратанца, а неке мачке на врата „мечке“.
И како то уме да буде, живот случајно, или намерно, реши оно што човек није могао, или није хтео.
Пре три године млађи брат Славко добио је унуче, а на част позвао друштво, вели Славица.
Брат, а ту је био и старији Стево, просто ме је натерао да прочитам неке од својих песама што је било и прво јавно рецитовање мојих стихова. Међу гостима био је и братов пријатељ и кум Стеван Кезија коме су се моји стихови свидели, па је обећао да ће објавити књигу мојих песама. Испунио је своје обећање, па је тако светлост дана угледала збирка мојих песама „Башта живота“. Од тада сам почела да шаљем своје песме и афоризме на разне конкурсе и стизале су награде. Тренутно пишем књигу прозе коју бих назвала „Радничка бајка“ или „Искра у оку“, видећу. Прича је о радничкој класи. Радила сам у Металној идустрији „Мајевица“ у Бачкој Паланци и записала муке кроз које радници пролазе, посебно на тешким радним местима као што је ливница. Пратила сам њихов живот од младалачких дана, па све до данас, наводи наша саговорница.
Славица каже да има велику подршку супруга Богдана и сина Илије који ради на крузеру и тренутно је на Карибима, али се родитељима сваког јутра јави телефонском поруком по устајању, а то је по нашем времену иза поднева. Још пише, мада на штампање чека збирка љубавне поезије, збирка песама за децу, збирка сатиричне поезије од око 1.200 афоризама и разних других прича. Испада да се њено стваралштво може дефинисати и као афоризми у песничкој призми. Учествовала је на више десетина књижевних конкурса, а песме, приче и афоризми нашли су јој се у бројим зборницима, антологијама, часописима... од: Књажевца, Суботице, Инђије, Новог Сада, Костолца, Ниша, Пожаревца, Велике Иванче, Сокобање, Горњег Милановца, Бечеја, Београда, Ивањице. Члан је Књижевног клуба „ДИС“ у Бачкој Паланци, Удружења српских књижевника у отаyбини и расејању у Београду и Савеза књижевника у отаyбини и расејању у Новом Саду. Добитница је књижевне награде за најлепшу љубавну песму на конкурсу афирмисаних песника „Пјесме над пјесмама“ у Мркоњић Граду, на истом конкурсу награђена је и за најемотивнију песму. У Књажевцу је добила похвалу и диплому за најбоље песме и афоризме „Златно перо“, па се на конкурсу хумора и сатире нашла међу десет топ награђених афоризама...
Милош Суџум
