Нацртом одлуке предвиђено је да домаћин славе буде градоначелник, а слава се празнује радно, уз црквене обреде као што су архијерејска литургија, резање славског колача и литија. Током обележавања славе града Сомбора световне организације ће организовати и научне, спортске и културно-уметничке манифестације, чиме ће цела варош учествовати у прослави овог празника.
Занимљиво је да „нижи облици локалне самоуправе“, односно градска Месна заједница „Црвенка“ већ скоро две деценије обележава своју славу, Видовдан, док исти обичај постоји по неколико деценија у готово свим селима и салашким насељима сомборског градског подручја, међу којима се истиче Стапар. Наиме, у овом селу које већински чини српско староседелачко становништво јавно празновање Велике Госпојине, као сеоске славе, није се прекидало ни у време једнопартијског система, док се у селима насељеним претежно римокатоличким становништвом у околини Сомбора никада нису затрли „кирбаји“, сеоске прославе поводом црквених патрона ових насеља.
Сам град је до ове одлуке имао две велике јавне, традиционалне верске прославе православних празника, пошто је, поред налагања Бадњака, сигурно најпосећенија и најмасовнија била прослава празника Цвети односно Врбица, посвећен најмлађима. Овај празник се, између осталог, обележава и великом литијом током које, предвођени свештенством, Сомборци и Сомборке (често свих религијских опредељења) након литургије у литији прођу кроз сва четири Венца који уоквирују најстрожи центар града.
Претходно, литија је готово два века непрекидно била обележје прославе Богојављења, које се у овом граду свечано обележавало од његовог проглашења за слободну краљевску варош 1749. године, па све до мађарске окупације 1941. године, након чега није обнављана све до новог миленијума.
М. Миљеновић
