Овај акт рата је прву жртву, нешто пре 20 сати 24. марта 1999. године имао управо у Сомбору, када је у ракетном нападу на овдашњи војни аеродром погинуо заставник Радован Медић.
Тим поводом јуче су у знак сећања на све жртве бомбардовања, положени венци на споменик заставнику Радовану Медићу, али и на спомен- обележје жртвама ратова 1990-1999. године. Венце су положиле делегација Града Сомбора предвођена замеником градоначелнице Антониом Ратковићем и делегација Војске Србије, којој је на челу био потпуковник Дејан Хркаловић из Првог Центра обуке ВС који је данас стациониран управо на некадашњем војном аеродрому.
Поред Радована Медића, током НАТО агресије, услед бомбардовања и цивилних циљева, у Сомбору су у ракетним нападима погинули Никола Хинић и Игњатије Кончаловић. На сам аеродром је током 78 дана агресије извршено 16 напада приликом којих је на њему ођекнула детонација чак 194 пројектила. Иако није било никаквог стратешког разлога за такав обим бомбардовања сомборског аеродрома са којег није полетео ни један авион још од педесетих година прошлог века, несрећа овог војног објекта је била у томе што је авијација 19 земаља НАТО приликом напуштања српског ваздушног простора након напада „празнила“ све подвезе својих летелица, како би на аеродроме у НАТО базама слетали без бомби и ракета.
Писте за крај
Мада је непрестано био на удару НАТО авијације, која је већ прве ноћи уништила објекте радарске станице и хангаре, полетно-слетне писте су остале готово нетакнуте све до последих дана агресије, према мишљењу појединих војних стручњака као израз намере да се у случају копнене инвазије на Србију употреби као аеродром окупационих снага. Овај став донекле оснажује чињеница да је бетонска писта гађана разорним „томахавк“ ракетама тек у предвечерје потписивања Кумановског споразума, када је постало јасно да копнене инвазије неће ни бити.
У више наврата гађана су постројења и складишта „Нафтагаса“ између Кљајићева и Чонопље и у сомборској Индустијској зони, која су потпуно уништена. Разарање ових постројења би била далекосежније и погубније за сам град због количине горива које се налазило у њима свега неколико дана пре почетка агресије, да на време и то на инсистирање тадашњег начелника Западнобачког округа Бранка Паравиње, ово гориво није дислоцирано у друге резервоаре „Нафтагаса“. Снажне детонације оштетиле су и зграду „Застава промета“, Царинарнице, „Сунце трговине“, страдала је хладњача гаковачког „Граничара“, а на зграду огромне фабрике обуће „Борели“ директно је пао пројектил „томахавк“, који је потпуно уништио производну линију овог предузећа. Један од циљева НАТО бомбардера је било и постројење за прераду на изворишту воде овдашњег ЈКП „Водоканал“, чиме је Сомбор невољно постао јединствен пример у овом рату несразмерно неједнаких војски по томе што му је, поред бројних стамбених објеката, погођена и фабрика воде.
М. Мћ
