У свега једној деценији, очувању историје и традиције варошке склони Сомборци окупљени у Удружењу грађана „Мој Сомбор“ у самом срцу свог града пешачкој зони Главног сокака илити Улице Краља Петра Првог Ослободиоца поставили су чак три споменика својим знаменитим суграђанима, од којих је без дилеме за путнике намернике најинтересантнији онај посвећен Лази Костићу.
Велики лирик, додуше рођени Ковиљчанин, као сомборски домазет добио је скулптуру, такође као и чика-Вељков, рад суботичког вајара Игора Шетера, која га представља како загледан у отворену књигу са непролазним стиховима „Санта Марија делла Салуте“ седи на клупи испред куће Паланачких из које и потиче његова оцвала супруга Јулијана која никада није угасла звезду Лазине Музе, прелепе кћери Дунђерских. Готово да нема Сомборца и посетиоца некад славне вароши који не седне на клупу поред Костића и тај моменат овековечи фотоапаратом, чиме је Сомбор добио иконички споменик, сличан оном народном трибуну Светозару Милетићу у Новом Саду или ЊКВ Михаилу Обреновићу у столном Београду. На истом потезу и из исте радионице налази се и споменик Ернесту Бошњаку, залуђенику за покретне слике, синеасти који се као изумитељ „швенка“ помиње у све и једној енциклопедији филмске уметности. Намеран да од своје родне вароши направи Холивуд, у чему није успео, поред чињенице да је по њему прозвана модернизована биоскопска сала од „Мог Сомбора“ је добио бисту која га приказује нагнутог над троножац са филмском камером, па и он, онако бронзан, понекад послужи као својеврсни „декор“ пролазницима склоним фотографисању са немим сведоцима прошлих времена.
„Сомборци, с пуно разлога, држе до своје традиције, а поред тога за разлику од других средина не заборављају своје великане, па не чуди оволики броја споменика“, вели главни градски урбаниста, чувени архитекта Милан Стојков, који је уједно и председник варошке комисије за постављање спомен обележја.“ Мада су из УГ „Мој Сомбор“ најавили да ће после ова три подухвата вредна сваке хвале, убудуће рад на чувању традиције и историје наставити другом врстом пројеката, споменици ће наставити да ничу. Наиме, на нашој комисије је већ усвојена иницијатива за постављање споменика гласовитој Алетернативи, документу којим су се приликом стицања статуса града Сомборци римокатоличке и православне вере писмено обавезали на једнакоправност у вршењу власти.“
Конкурс чији се резултати ускоро очекују је расписан, а као место је одређен простор у непосредној близини Трга Светог Тројства, односно на платоу испред Дечијег одељења градске библиотеке „Карло Бијелицки“, најављује главни варошки урбаниста, потврђујући да постоје иницијативе и за постављање деперсонализованих споменика учитељу и ратару. А као и свака војвођанска варош, и у Сомбору су споменици почели да се појављују с краја 18. века, од када су датирали онај Светом Тројству, који је додуше срушен у комунистичким временима после Другог светског рата, или заштитнику града од пошасти пожара, Светом Флоријану, који и данас краси Батинску улицу. Крај 19. и почетак 20. века је донео и монументалне споменике Јожефу Швајдлу, мађарском генералу у Револуцији 1848. и чувеном Ференцу Ракоцију, али су оба и срушена у новој држави искованој након Великог рата. Нове државне и варошке власти су 1940. године подигли још монументалнији споменик Краљу Александру Ујединитељу, али освит Другог светског рата, односно окупација Сомбора од Хортијеве Мађарске је и њега детронизовао и сместио у двориште овдашњег музеја, да би га комунистичке власти претопиле и тако стеченим новцима изградиле ограду на стадиону фудбалског клуба „Раднички“ у чијем финансирању је невољно „учествовао“ и срушени споменик Светом Тројству.
Нова времена донела су и нове мученике и трибуне, па је пред Жупанијом освануо низ попрсја посвећених свецима новог поретка, народним херојима Душану Станичкову, Банету Секулићу, Еренсту Кишу, Вери Гуцуњи... Без споменика није прошао ни Иво Лола Рибар у парку крај железничке станице, а постсоцијалистичка ера је отворена, наспрам постамента као чиодом неприродно малом, бронзаном главом Маестра крај његове галерије, односно Милана Коњовића. Цео овај простор око галерије Милан Коњовић очигледно није „легао“ вајарима, па је поред несрећно компонованог бронзаног обележја Маестру, сличне „среће“ био и споменик још једном сомборском великану, прерано преминулом оснивачу и диригенту „Јувентус Кантат“ најбољег светског хора у једном моменту, генијалном Силвестеру Хајналу. Партизанима се и данас дичи плато испред Педагошког факултета, али нова времена су подигла и импресиван споменик Јовану Дучићу, препарандисти сомборском, док је у дворишту дечије библиотеке освануло попрсје Јаноша Херцега који прави друштво још једном бронзаном Вељку Петровићу и Лази Костићу. Недавно реконструисани Трг Косте Трифковића украшен је брознаним бистама и муралима легенди српског и југословенског глумишта и културе уопште Милке Гргурове, Пеце Петровића, Аврама Мразовића, Николе Вукичевића...
Навада Сомбораца да на своје велике претке оставе спомен, можда је од њихове вароши начинила град са највише споменичких обележја, али како кажу овде, колико је великана у градској повесници, споменика је и скоро па непристојно мало.
Милић Миљеновић
