(ФОТО) ОВО СЕЛО У СРЕМУ НИЈЕ ОБИЧНО СЕЛО, ВЕЋ СТАВ: Како је мало место постало пример за целу Србију

Јер, Марадик је свет. Бар тако мештани с поносом тврде.

- Ја сам локалпатриота и никад се не доводи у питање да ли ћу се одселити одавде - каже председник Месне заједнице Никола Брадић, који слови за великог хуманисту и особу која је сваком свом мештанину на располагању 24 сата.

Каже да се лепе ствари дешавају у Марадику, те да гледају да сваке године ураде бар нешто што је значајно за село. 

- Могу да кажем да је код нас, у целој општини Инђија, тренутно највеће градилиште. После вишедецинјског чекања направили смо капелу која ће ускоро добити употребну дозволу и моћи ће да је користе сви наши мештани, а налази се на православном гробљу које је спојено са калвинским. Гледаћемо да у сусрет изађемо и браћи католицима, да и они добију своју капелу – вели наш саговорник. 

Такође, додаје, у току је сређивање паркинга код стадиона и гробља, испред православног храма где се тренутно ради и ограда, три улице се асфалтирају.

- До сада смо урадили и бунар на стадиону, паркинге у центру и испред школе, реновирали смо вртић и Дом културе, средили фасаду на згради Месне заједнице... Трудимо се, радимо, а ја сам генерално задовољан резултатима, мада увек може боље. Заиста мислим да смо село за пример!

Да су и мештани задовољни потврђује и пензионер Јосип Јагер који не памти боље дане откако је 1942. године рођен у Гладношу који и припада Марадику и данас спада у ред викенд насеља.

- Сад имамо све што нам треба и иде набоље - вели Јагер, иначе члан Удружења пензионера, присећајући се да је као дете свакодневно морао три километра да пешачи до школе, али да тадашњим клинцима то није био проблем, па онда и не чуди што деда Јосип и данас може да потрчи, како тврди. - Никад нисам могао да замислим да ће Марадик овако изгледати и никад није било боље! Имамо у селу десетак нација и сви се слажемо, што је најбитније. Једино што нам фали је банкомат, јер у Пошти имамо само једног поштара Витомира, који ради и на терену и за шалтером, па уме да буде гужве.

Кад бринеш, онда и останеш

Још од 15. века на обронцима Фрушке горе налази се село Марадик, за чије име се везују четири теорије. Прва је љубавна, која проповеда да су у том месту постојали Мара и Дика који су се волели, док је друга крајње семантичка и потиче од мађарске речи која у преводу значи „остати“.

Преостале две верзије су: једна да је настало од српске речи „мар“, односно „брига“, а друга која указује на спајање две турске речи „маран“ (столарија) и „адик“ (обичан, прост). У контексту историје Марадика важно је напоменути да је школство заступљено још од прве половине 19. века, док су почетком наредног у селу биле чак четири школе: српска, римокатоличка, мађарска вероисповедна и евангелистичко-реформаторска.

Осим банкомата, у Марадику је важно решити питање водоснабдевања, будући да вода коју користе је за пиће, није техничка, а њоме мештани заливају и дворишта и баште, због чега у одређеним периодима године долази до слабијег притиска.

- План нам је и да урадимо бициклистичко-пешачку стазу до марадичке раскрснице - додаје Брадић. - Иначе је наше село познато по две ствари: хуманости и Марадичкој јесени. У последње три године смо успели да изградимо три куће за наше мештане који су били социјално угрожени, а сви гледамо да помажемо онима којима је то потребно. Када је реч о манифестацији, подигли смо је на виши ниво откад сам постао председник Савета, па смо сада постали препознатљиви по њој, што доказује и хиљаде гостију који нам долазе. Иначе, у току је братимљење са мађарским местом Дунавече, одакле су нам већ долазили у посету, а и ми смо ишли код њих.

У Марадику живи око 2.000 људи, а када је лепо време и викенд насеља додатно живну, онда буде и веће гужве. Е сад, уколико би неко пожелео да се занавек настани у овом делу винског Срема, нарочито у селу које има и највеће акумулационо језеро Шелевренац, чувену Етно кућу, бројна спортска и уметничка удружења, а до ког је и обезбеђен бесплатан општински јавни превоз, треба да буде спреман да без бар 70.000 евра и не замишља куповину некретнине. 

Шта да вам кажемо, Марадик држи стандард као да је Париз, иако је, разуме се, лепши од француске престонице...

Стаза традиције и успеха

Ако Марадик нечим може да се похвали то су два културно-уметничка друштва - „Јединство“ и „Петефи Шандор“, која, поред фудбалског клуба „Слога“, окупљају највећи број малишана из села. Првопоменути КУД основан је 1976. године, док је другопоменути нешто старији и обележава 75 година постојања.

- Код нас у Друштву имамо око 90 чланова у средњем и старијем саставу, а од априла смо увели и фолклорно забавиште у ком имамо десетак деце - прича члан Управног одбора КУД-а „Јединство“ Бранислав Атанацковић, истичући да су сви чланови заправо деца, узраста од четири до 15 година. - Наша дечица су успела прошле године да освоје златно одличје на 62. Музичком фестивалу деце Војводине и друго место на 17. смотри дечјих фолклорних ансамбала Србије, а надамо се да ћемо наставити заједничким снагама да корачамо овом сјајном стазом успеха.

Да је неговање културе и традиције важно, доказује постојање два КУД-а, а док су једни фокусирани на игре из Србије, односно превасходно Срема и Шумадије, друго Друштво на децу преноси старе мађарске игре.

- Код нас у КУД-у „Петефи Шандор“ имамо певачку, тамбурашку и фолклорну секцију, а укупно свега око 35 чланова - вели Иренка Балог, додајући да међу децом имају и једну Кинескињу. - Мали смо али одабрани. Добро сарађујемо са свима и ту смо једни за друге. Деца највише воле да иду на такмичења и путовања, па их тако и стимулишемо. А и ја обожавам децу, ништа ми није тешко, тако да им на пробама доносим палачинке, а заједно правимо и крофне, маске, увек гледамо да имамо неке занимљиве активности.

Праву љубав ваља потврдити уз тамбураше

Како је Марадик право мултиетничко село, тако може да се похвали и трима црквама: српском православном посвећеној Светом Сави, реформатском хришћанском и римокатоличком Свете Ане. 

У наредним бројевима нашег листа имаћете прилику да прочитате више о првим двема, док ћемо се у оквиру овог текста више пажње посветити трећепоменутом храму.

- По статистици у Марадику има око 220 католичких домаћинстава, док на службама у просеку буде до 70 верника - каже члан Црквеног одбора римокатоличке цркве Јосип Сабо, родом из Платичева, који у овом селу живи од 2012. године и од тада више не намерава да га напусти. - На месту некадашње куће, која нам је била уступљена на коришћење као црква, подигли смо нов храм који је почео да се зида 2012. године. Сад је ситуација таква да годишње имамо до два венчања и исто толико крштења, док је сахрана највише, као и свугде. Волели бисмо да је одзив грађана на службама већи, а највише радимо на томе да што више деце укључимо.

Упркос слабијим бројкама, римокатоличка црква ипак бележи лепе тренутке, па су тако претходне недеље чак три брачна пара одлучила да уз церемонију и тамбураше потврде своју заједницу (од 25, 50 и 55 година) и тако мотивишу и остале мештане да можда некад обнове своје завете.

- Већ су почели да ми траже број тамбураша - вели Сабо кроз осмех, прави заљубљеник у Марадик, у који је дошао након четири деценије рада у Новом Саду. - Волим ово село, све ми је лепо: улице, куће, људи... Једино шта нам фали јесте канализација и капела на католичком гробљу.