Стакло на улазним вратима је разбијено па смо могли да уђемо унутра и затекли дистопијске сцене које најбоље могу да осликају ужасе наших неуспелих приватизација. Последњи календари на зидовима и фактуре на подовима су из 2016. године.
Новинска вест са локалног сајта из септембра 2020. гласи: “Конзорцијум три физичка лица, а реч је о Мирјани Миражић из Мачванске Митровице, Сави Стевановићу из Великих Радинаца и Зорану Лакетићу из Сремске Митровице, доставио је понуду у износу од 458.000 евра за куповину овог хотела.
Реч је о широј јавности непознатим лицима, а колико смо успели да сазнамо, њихови приходи су сасвим просечни (чак и испод тога), те је нејасно одакле им новац за куповину и каснију реконструкцију овог петоспратног објекта која би, по њиховим обећањима, била већа од 5 милиона евра. У сваком случају, основано се може претпоставити да иза њих стоји неко ко је прави купац, а ко жели да остане анониман при овој купопродаји.” Очигледно од куповине није било ништа јер стање које смо у хотелу затекли сведочи да је он напуштен већ више од пет година. На 1. спрату напуштеног хотела налази се конференцијска сала са испревртаним столицама и стварима разбацаним по поду. Ту су и канцеларије, последње фактуре и ваучери су из 2016. године. Помало надреалан је телефон са подигнутом слушалицом као да је разговор управо завршен, а сличан ефекат има и једна остављена женска ципела са штиклом.
На преосталим спратовима хотела налази се 55 соба, у некима су остали телевизори, у већини намештај, како се пењемо на више спратове све је више трагова присуства голубова…
Одмах поред налази се Градски парк и на његовом рубу импресивно здање зграде у којој је смештен Музеј Срема. После низа покушаја у претходним деценијама, непосредно након Другог светског рата, 1946. основана је установа под називом: Градски музеј Сремска Митровица.
Музеј је смештен у две зграде из 18. века, здање „Судбеног стола“ (раније зграда војне управе, Седиште бригаде) и кућа породице Бајић.
Ово су нека од културних добара похрањених у Музеју Срема која нам је показао Андрија Поповић агилни директор музеја: Лобања џиновског јелена из горњег плеистоцена врсте; Сунчани сат са представама Атласа, Херкулеса и Ификла; Олеарум; Ситна римска пластика (статуе Меркура, Лара, Аполона); Римски хируршки инструменти; Фрагмент фреске са ликом Харпократа; Раритетни солиди Константина Великог; Златни реликвијар; Златна аварска појасна гарнитура, датирана у 7. век; Збирка икона и грађанских портрета од 18. до 20. века; Збирка рукописних књига из фрушкогорских манастира као и грб италијанске племићке породице Одескалки која је добила на управљање Срем након особођења од Турака; олеографија “Сеобе Срба” Паје Јовановића...
Занимљиво је да је у оба рата Сремска Митровица ослобођења 1. новембра (1918. и 1944). Приликом другог ослобођења да би се спречили злочини над хрватским цивилима као знак одмазде за усташка злодела у рату, Тито је у Срем послао Далматинске бригаде сачињене од Срба и Хрвата.
Једна од најпотреснијих фотографија у делу Музеја Срема који се бави животом у Сремској Митровици за време НДХ је она на којој је приказана јеврејска девојчица која осим што има Давидову звезду и слово “Ж” (Жидов) на капутићу - иста обележја има и на дечијим колицима у којима је родитељи гурају.
У Барокној сали Музеја Срема крајем прошле године отворена је изложба „Јован Удицки и митровачки Соко“. Аутор изложбе је Стево Лапчевић, а на њој су изложени лични предмети школског надзорника, националног радника, соколског васпитача и заменика Старешине митровачког Соколског друштва Јована Удицког, као и предмети митровачких и других Сокола…
Један од најзначајнијих споменика индустријске баштине у граду је Житни магацин на Сави, познатији као Војарна. Ово је од ретких сачуваних економских објеката из 18. века на простору Срема и представља значајан пример за проучавање војнограничарске архитектуре.
Грађевина је подигнута према пројекту из 1774. као економска зграда (складиште) за потребе Петроварадинског деветог граничарског пука. Разлог градње на овом месту може се везати и за некадашње градско пристаниште у овом делу града, где је била царина према тадашњем Отоманском царству. Војарна и данас својом величином доминира у западном делу града. То је двоспратна грађевина запремине преко 7000 м³, устројена је у виду једноставног распореда складишног и возног дела, па је захтевала и заштиту зидовима од опеке дебљине преко једног метра.
Поред Саве налази се и Православна црква Светог архиђакона Стефана, познатија и као Стара православна црква, Мала православна црква или Црквица која је уједно и најстарији очувани богослужбени храм у Сремској Митровици. То је једина сачувана градска грађевина из времена отоманске владавине Сремом.
Постоје подаци који говоре да је место данашње цркве било важно за хришћане још у време старог Сирмијума. Заправо, археолошка ископавања рађена 1980. под олтаром овог здања пронашла су мозаички крст од црвеног мермера који датира из времена Сирмијума. Ова црква налази се на темељима храма који су највероватније остаци хришћанске базилике из првих векова хришћанства…
Први писани записи су тек из 1729. настали поводом канонске посете визитације Бискупије печујске, Опатији сремскомитровачкој, где су визитатори забележили: „Петог јула освећена је опатија Св. Деметри на Сави, која је сад настањена шизматичким Србима. Они имају величанствену и солидну цркву...”.
Ентеријер цркве посебно важним чини прекрасни иконостас. Има више спратова и украшен је најфинијом резбаријом, која преплиће мотиве животињског и биљног света. Ту су лавови и ждралови, змије и лозе, руже и лишће: све повезано и уплетено једно у друго. У иконостас су смештене иконе најчувенијег барокног сликара ових простора, Теодора Крачуна.
Неки мотиви на иконостасу су непоновљиви у светском сликарству. Призор Васкрсења Христова на другом спрату иконостаса, где је Христос приказан како држи ашов у рукама, а испред њега клечи Марија Магдалина - није забележен у аналима.
Поред цркве налази се Занатски дом изграђен 1940. у стилу модерне, а нешто даље налази се и Житна пијаца која датира из периода када је Сирмијум, крајем 3. и почетком 4. века, у периоду тетрархије, био једна од престоница Римског царства. Током летњих манифестација, Житни трг посети неколико хиљада људи. Међутим, реконструкција староримског локалитета уместо да га заштити од пропадања и сачува успомену на време када је Сирмијум био једна од престоница Римског царстава, донео им је модернизацију – бехатон и трибине прекрили су део налазишта, а нови слој малтера и цигала прекрио је античко камење.
На локалитету откривеном у ископавањима педесетих и шездесетих година прошлог века пронађени су остаци одбрамбеног бедема Сирмијума иза којег се налазила житница или хореум са, како се претпоставља, два стоваришта жита. Нађени су и остаци поплочане римске улице, као и римске канализације, што све указује да је Сирмијум био метропола античког света.
Трг Житна пијаца су настањивали угледни и богати грађани, међу којима су били трговци, индустријалци, занатлије, предузимачи, кафеџије, каменоресци, инжењери, велепоседници, лекари, судије…
Споменик „Стаљиновим соколовима”
“Нека вам је вечна слава наши Стаљинови соколови” пише на споменику погинулим совјетским пилотима на самом улазу у православно гробље у Сремској Митровици.
За ослобођење Југославије од фашиста пало је 8.000 совјетских војника. Међу њима је и Василиј Рошчепкин који почива у Сремској Митровици.
Херој Совјетског Савеза, гардијски пилот, поручник Василиј Димитријевич Рошчепкин јуришао је на мост преко Саве и био оборен. Његов Ил-2 пао је на периферији града. Када су мештани дотрчали, оба пилота су била мртва. Они су их кришом сахранили док су Немци још били у граду. Затим су их свечано поново сахранили на месту где данас почивају.
Поред Рошчепкина, погинуо је и капетан Георгиј Курочкин. Иако поред пилота у авиону лети обично војник, Курочкин је као капетан инжењер летео на Ил-2, можда да би као пуковски инжењер и преконтролисао квалитет ремонта авиона.
У репрезентативној једноспратној палати на источном низу трга на броју 13, живео је и Ћира племенити Милекић, први градоначелник Митровице. Кућа је подигнута крајем 19. века у стилу неоренесансе и била је изузетно богато и декоративно опремљена.
У западном делу Сремске Митровице, у близини леве обале Саве у улици Босутски пут налази се Јеврејско гробље. За разлику од оног у Шиду које је заједно са римокатоличким, гркокатоличким и протестантским или оног у Новом Саду које је поред римокатоличког, јеврејско гробље у Сремској Митровици је у “сиротињском” делу града, далеко од свих осталих гробаља. Одолело је времену и још је један од доказа постојања Јеврејске заједнице у граду. Сахрањивања на овом гробљу почела су 1874. године, а од 1943. године на овом гробљу није нико сахрањен...
За Сремску Митровицу, односно антички Сирмијум везано је име једне глобално познате и вољене светице и мученице - Свете Анастазије. О њеном животу се мало тога поуздано зна, осим да је убијена у Диоклецијановим прогонима хришћана. Већина прича о њој је настало вековима након њене смрти. Неке преносе да је била рођена Римљанка, док друге наводе да је рођена у Сирмијумској области.
Анастасија је, према некима, рођена у Риму у дому сенаторском и богатом, од оца паганина и мајке хришћанке. Од ране младости је постала хришћанка, али је отац приморао да се уда за паганског властелина Публија. Иако је била у браку Анастасија је одбијала да има интимне односе са супругом. Због тога њу је муж мучио затвором и глађу. Када је сазнао да она тајно одлази у тамнице у посете хришћанским мученицима још више је почео да је мучи. После неког времена Публије је послат у Персију и удавио се на путу. Тада је света Анастасија почела слободно да служи мученим хришћанима и да сиромасима дели милостињу од свог великог наследства. Потом је отишла у Македонију, где је помагала гоњеним хришћанима. Тамо је препозната као хришћанка због чега је ухваћена и вођена на саслушања и мучења код разних судија. Хришћани верују да када је неки римски челник Улпијан хтео да има љубавну везу са њом, наједном је ослепео и умро. Верују такође да је осуђена на смрт глађу и да је у тамници живела тридесет дана без хране. Потом је стављена у лађу са још неколико хришћана да буде потопљена, али Бог њу спаси и од те смрти. На крају је над ватром привезана ногама и рукама за четири коца и тако је преминула 304. Сахрањена је у Сирмијуму, да би у 5. веку њене реликвије биле пренете у Цариград, а око 804. задарски бискуп Св. Донат доноси их у Задар и похрањује у цркви која од тада носи њено име. Сматра се да је Анастазија заштитница мученика, ткаља, удовица као и оних који су отровани.
Жикица нам прича како је Света Анастазија веома поштована широм света, нарочито у Латинској Америци и како би нека њена статуа или капела сасвим сигурно привукла велики број ходочасника у Сремску Митровицу.
Роберт Чобан
