Много више, него што је Ноле, у медијима је дружење са коњима промовисао најбољи кошаркаш на планети Никола Јокић, коме су у његову шталу у Сомбору саиграчи из Денвера, заједно са стручним штабом, донели МВП признање. Лепшу промоцију олимпијског спорта у сезони на измаку, поштоваоци тих племенитих животиња нису могли ни да замисле. Захваљујући двојици величанствених, српски медијски простор сазнао је, између осталог, да се овогодишња сезона примиче крају. Још неколико престижних такмичења и грла и јахачи ће отићи на заслужени одмор. А та сезона коју испраћамо, даје наду да се овај престижни олимпијски спорт полако враћа на велика врата. Пре анализе, која о томе сведочи, реч-две о историји коњичког спорта, његовим кризама и опстанку, али и о појавама које се не ретко своде на помодарство богатих и моћних .
У некадашњој, заједничкој нам држави, коњари су знали да кажу како на западу коњичке клубове држи капитал, у источном блоку војска, а у Југославији – господ Бог. Том пошалицом указивали су на мањак државне подршке овом спорту. Да су знали шта им следи у блиској будућности, били би задовољни тиме што имају. Тадашње јаке ергеле као што су Зобнатица, Карађорђево, Љубичево, касније Бечеј, а у сфери касачких коња “Халас Јожеф” из Аде, производиле су грла високих спортских перформанси. Оне су биле темељ коњичких клубова који су одгајали такмичарске коње, спремне за врхунска достигнућа. Најбољи коњи лако су налазили купце у западним земљама, негујући и ширећи бренд наших ергела. Таква база и државни клубови у којима се чланарина није наплаћивала или је била симболична, обезбеђивали су масовност на домаћим такмичењима, а положај тадашње државе омогућавао је да домаћа такмичења угосте најбоље јахаче оба блока, и са истока и са запада. Једно од најпрестижнијих такмичења на Новосадском сајму, уз престижна грла и одгајиваче из окружења, памти репрезентативце Либије, Алжира, Немачке, Италије… Међу гостима био је и олимпијски јахач Дирк Хафемајстер и бројни други. Истовремено, на Љубичевским играма, публика је гледала олимпијске победнике из Москве. Све то пратили су наши најбољи јахачи, на домаћих грлима. Скакали су и на турнирима у Европи, али и ван нашег континента, у Либији, на пример.
Војвођански јахачи и ове године су остварили значајне резултате. На недавно одржаном државном првенству готово три четвртине пласмана освојили су клубови из Покрајине, а на међународној сцени боје наше заставе успешно су бранили и јахачи из Новог Сада. Добитница „Дневникове” годишње награде Ивана Радојчин из Коњичког центра Новосадски сајам, читаву сезону је бриљирала на тешким турнирима у Мађарској и Хрватској.
Сезона, иначе, још траје. Тако 7. октобра КК Петрас и КК Импулс из Новог Сада биће домаћини Купа Новог Сада. Недељу дана касније, на мањежу Новосадског сајма, следи посластица за љубитеље елегантног и атрактивног препонског спорта. У склопу Сајма спорта, од 13. до 15. октобра, одржава се тродневни препонски турнир, који ће окупити јахаче из Србије, али и међународне учеснике. Осим скакања за Пехар сајма спорта, на програму су и Куп Војводине, као и првенство Србије за млада грла. Све у свему, крем на крају коњичке сезоне у Војводини.
Распад државе, па санкције, одсекли су практично све спортске путеве нашим коњарима. Беспарица је готово уништила тржише и ергеле су остале без правих купаца. Смањена количина коња, смањен увоз квалитетних грла за репродукцију, испразниле су потенцијале клубова. Све је теже било одржати спорт на ногама. Јахачи и тренери су имали избор: да каријеру наставе у иностранству или да таворе код куће. Државним клубовима било је све теже. Речју, деведесете су обориле коњички спорт на колена. За разлику од тога, у бившим републикама, као на пример у Словенији и Хрватској, овај спорт је добио богате мецене, а близина запада учинила је своје – кренули су напред кораком од седам миља.
Негде баш тада у Србији су оснивани клубови приватном иницијативом који су покушали да раде на тржишним принципима. То је и био заметак данашње коњичке сцене. Без помоћи државе, али самопрегорним радом ентузијаста, коњарство је почело да се враћа на ноге. Такорећи, ватра је сачувана. Ова иницијатива помогла је да се спремно дочека прекид санкција и успостави нова копча са иностранством.Већ прве године новог миленијума наши јахачи су се вратили на балканске смотре. И одмах су освајали медаље. У периоду који је уследио, домаћи коњаници, појачани колегама који су радили у иностранству, низали су успехе. Примера ради, наш интернационалац Драшко Докић био је вицешампион Балкана у сениорској конкуренцији. Готово да ниједна Балканијада није прошла, а да се на њој није завијорила српска тробојка.
Уз наше наступе у иностранству, будила су се и домаћа такмичења. Новосадски сајам, као парадигма успешног центра коњичких збивања, покренуо је Сајам коњарства, “Хорсвил”, који је окупио учеснике из десетак земаља и постао препознатљиви део међународног коњичког календара. Ускоро је уследио и први Балкански шампионат у дресури који је одржан на Новосадском сајму. На понос свију који су у нови живот коњараства у Србији веровали, Шампионат је окупио светски коњички крем, а отворила га је тадашња председница ФЕИ, принцеза Хаја од Јордана. Коју годину касније, после паузе од три деценије, организован је и први званични ФЕИ ЦСИ турнир. На хоризонту све реалнијеренесансе коњичког спорта, и мањежи су почели да се пуне, исто као и трибине.
Ексклузивност овог садржаја све је више привлачила имућне људе. Уз оне старе коњаре, који су преживели све недаће, та нова финансијска ињекција давала је ефекте. У Србији су почели да ничу нови, приватни коњички центри и ергеле, од туристичких, па до врхунских спортских објеката. “Мекше границе” резултирале су експлозијом увоза грла за спорт али и приплод. Такмичења су почела да прате међународне стандарде. Тржиште је живнуло. Деловало је да све иде у добром смеру. Ипак, како бива, препреке су остале бројне.
Приватна иницијатива била је бржа од законодавца. Неусклађеност прописа довела је до тога да је никло десетине “школа јахања” које функционишу без надлежности спортских савеза, без адекватног кадра, без поштовања струке, често угрожавајући безбедност и јахача и грла. Застареле законске процедуре успоравају иницијативе, јер држава још увек не препознаје привредни потенцијал коњарства, као што су га препознали у региону, где већ убирају милионе евра профита. Неусклађеност наше и европске регулативе још увек границе чини баријером за спорт. Примера ради, Србија и поред обавезе чиповања грла, још увек нема базу података у којој би се знало колико уопште има коња и која су то грла. Легални увоз вакцина готово да и не постоји, а ветеринарска инфраструктура је далеко иза потреба савременог спорта.
Све ове недаће теме су српских коњара. Оно што радује јесте да су неки наши светски познати људи приклонили коњарству. Најпознатији међу њима је свакако Никола Јокић, који је постао, осим кошарке, и промотер српског коњарства у свету. И није једини. Таква кадровска појачања, верују коњари, учиниће њихове напоре видљивијим и помоћи да се постојећи потенцијал претвори у истинску ренесансу коњичког спорта. Као једно од решења, они виде отварање националног центра коњичког спорта. То би, сматрају, довело до шире експанзије коњарства као спорта, али и као уносног бизниса. У том смеру иду њихове бројне иницијативе. Издвајамо једну, врло оригиналну и корисну, али на дугом штапу: успостављање домаће расе – српски спортски коњ. Такви циљеви без државне подршке нису достижни, али српски коњаници и даље у мањежима сањају тај свој сан. Гледајући преко рамена, у прошлост, њих је тешко избацити из седла.
Лазо Бакмаз
