Међутим, иако Ђала стамено опстаје уз границу Мађарске на јужном ободу ЕУ, број житеља се неумитно смањује, све је више празних кућа, старачких и самачких домаћинстава, а младих и деце све мање.
Ђалинци су недавно прославили Сабор светог архангела Гаврила, храмовну славу православног храма, када овамо похрле мештани из дијаспоре из Новог Сада, Београда и других наших и иностраних вароши. Викенд уочи бучовке 46. “Ђамус” је окупио певаче аматера народне музике жељен да провере таленат, сликари су надахнуће налазили на ликовној колонији “Боје и светлости северног Баната”, а све поводом локалног празника. Ником није било тесно, без обзира што је свима зборно место био лепо сређен Ловачки дом.
„Људи су жељни излазака, а сем за празник села и Ђамус у јулу и Пасуљијаду у септембру, нема се куд, јер Ђала нема кафана као некад, у добра стара времена“, вели Зоран Стојчић.
Кад село нема кафану, народ нема где да се састаје, нема ни дружења као некад уверава Данило Јегрешки присећајући се да је култна кафана била “Стари Граничар”, потом “Младост”, па су после зборна места били “Мали Граничар” и Пицерија “Андреа”. Сада су најближи локали “Бољи живот” у оближњем Српском Крстуру и с друге стране границе у Тисасигету, на тлу Мађарске у ЕУ.
„Некада су сви ти локали били пуни за 26. јул, за Дан села и наш буч, у све четири кафане било је музике. Народ је имао од чега да живи и могао је да приушти себи мало забаве. Како сада да оде, ако у надници заради 1.200 динара по сунцу, ако плати туру пића неће имати за хлеб. Због тога кафана не може да опстане, јер овде у Ђали данас отворити кафану је чиста пропаст. Народ за провод нема пара“, каже Данило.
Госпођа Смиља Попов прича да се у њиховом локалу док је била у склопу угоститељског предузећа из Новог Кнежевца кафана звала “Бели лабуд”, па је њен сада већ покојни муж Сима Попов отворио приватно кафану 1960. године и име јој променио у “Стари граничар”. Радила је две деценије, три године издавана у закуп, али је већ дуго затворена, а госпођа Смиља је у њој у свој музеј сакупила доста старина, па када се уђе, има шта да се види, све домаћински, како и треба да буде.
„Живот у Ђали је за мене јако леп, зато што сам навикла на менталитет овдашњих људи. Родом сам из Босне, после рата из Милића дошла као дете, ту ме је примила жена која није имала деце, отхранила ме. У Ђали сам се удала за доброг домаћина, радили смо, родила децу коју смо школовали. Кафана “Стари граничар” је тада била једина, али позната по хигијени, поштеном раду и доброј услузи. Ђалу волим као да сам се у њој родила, а драги су ми Ђалинци јер су фини људи. Када човек себи удеси живот по мери, не може да га не воли. По природи сам вредна и радна, деца воле да дођу у завичај“, казује Смиља Попов.
Смиљка Петров, девојачког презимена Варјашки, рођена је Ђалинка, ту одрасла, али је у Новом Саду живела три деценије, радила у трговини, између осталог и на киосцима “Дневника”.
„Док сам била млађа лепо ми је било у Новом Саду, али нисам имала стан па сам се вратила у родно место пре десет година, када сам отишла у пензију. Сама живим, немам децу, ни рођаке, али добро се сналазим. Нисам имала где, него да дођем у Ђалу. Ту ћу када умрем у вечну кућу, нећу да идем никуд даље. Близу је гробље, одмах преко од моје куће, а близу и Европа, под старе дане све је потаман“, задовољна је Смиљка Петров.
Од наших саговорница сазнајем да у Ђали има доста распуштеница и удовица, да су недавно побројале 82, али да их је сада можда и више, а да удовце који су у мањини и не пребројавају.
„Ђалинци су одувек били добри и честити домаћини, могао си раније да одеш од куће, оставиш све откључано и нико ништа није ни помислио да узме“, хвали Смиља Попов суграђане.
„Више није као пре, јер пре који дан када сам била у Београду, по повратку сам приметила да су улазили незвани гости. Могу рећи да су у кући били лопови, али су изгледа поштени. Узели су ми неке стварчице, мање важне од експоната које чувам у музеју, били су фини, културни лопови, нису направили штету, вероватно им је било жао да направе неред, може бити да ме добро и познају, а пошто су се показали поштени, већ сам им опростила.“
Када се разгрне изблиза, стварност у Ђали није одвише ружичаста, али ни неподношљива, већ у зависности ко је из ког угла посматра. Уређује се простор око православне цркве и центар села, бициклистичка стаза изграђена према Европи и Српском Крстуру, кућа за сеоске прилике има добростојећих или просечних, окречених у бело и друге фарбе, али доста их је празних, оронулих па и зараслих у коров и шибље.
Хладовину на сокацима прави више од хиљаду стабала ораха, а шљиве “ђалинке” опстају из простог разлога јер добро рађају сваке године. За мештане, било да су из старије или млађе гарде посла највише има у паорлуку, а један од домаћина Јожеф Шајго вели, да када би се све стављало “на оловку”, мало шта би вредело, али се нешто мора радити.
„Не верујем да Ђала данас има више од 600 становника, а само је петнаестак домаћина у неком млађем добу од 40 до 50 година. Када се прође кроз село видљиво је да је свака друга кућа празна, а по задњем попису евидентно је да је у последње време 141 порушена, нема их више. Можемо да причамо шта хоћемо, али слабе су перспективе на селу. Од оних који су отишли врати се понеки пензионер, да нађе свој мир и лагоднији живот са скромном пензијом. Куће су јефтине, од три до пет хиљада евра. Демографска слика је све суморнија. У школу ће у септембру кренути само један првак, не знам да ли ће бити укупно 15 ученика у четири разреда нижих одељења“, каже Шајго.
Прошле школске године све заједно у школи и забавишту 21 дете, сазнајемо од Шајгоа, који вели да зна бројно стање када су узимани празничне пакетиће преко Месне зајендице, где је члан Савета. Он додаје да је Ђала 1923. године имала преко 3.000 становника и у тој години рођено 101 дете, што има записано у књигама, а сада годишње имају једну или ниједну принову. Велики је догађај када буде венчања, а старији неумитно умиру.
„Ми смо овде и даље слепо црево. Казали су када се отвори граница да ће нам то нешто значити, а нисмо добили готово ништа. Једино што имамо мало гужве на путу када је туристичка сезона. Ко ће стати у Ђали, када немамо кафану, немамо готово ништа, због чега би они који су у пролазу застајали.“
Текст и фото: М. Митровић
