– Одрастао сам у породици паора, истина, отац је био и врстан столар и држао радњу у кући – објашњава Славко корене своје занимације. – Као дечак, уместо да јурцам лопту, ту сам се често скривао и маштао шта се све може од дрвета направити, па по неким својим критеријумима стално „класификовао“ силан алат. Деда је био ковач па ми је тако збућкана генетика одредила и будућност.
Одмах након средње школе запослио се у фабрици шећера у Сремској Митровици и сакупио 23 године стажа, углавном као магационер, али готово није биле вечери, нарочито током викинда, да није правио добро расположење по кафанама.
– Заволео сам тамбуре и маштао да их и сам почнем правити, али да буду баш најбоље – сећа се Шојић. – Није одмах било лако јер су стари мајстори финесе заната много мистификовали. Али када се научи теорија и техника рада, није тешко. Најбоље дрво је посебна врста брдског јавора, знају то и дрвосече, па посебно за нас секу трупце, ми их потом режемо на даске дебљине од пет до осам центиметара и сушимо природно пет до десет година. Највише вештине захтева прим, краљ тамбурашког оркестра, који треба да је из једног комада, због боље статике. Није грешка ако се три дела саставе и залепе, али није то оно право. Посао је веома компликован, а нема прецизне формуле у размерама, већ мајстор мора имати осећај. Прво да одреди величину корпуса и издуби резонантну кутију на два до два и по центиметра, а затим постави мензуру, простор између кобилице на плочи, сушеној седам-осам година, до краја врата. По свим тим детаљима се мајстор препознаје и потписује. Исти принцип важи и за бас-прим. Знају се акустички принципи, али yаба ако се нема слуха. Све је сложено, али прим сам, рецимо, успео најбрже да направим за седам дана. Али све се мора детаљно проверити, па ако је даска на резонатору с мање годова, стављамо дебљу, а она с више је жилавија и треба да је тања. А баш она утиче на боју тона. Временом усавршени мајстор може да је прави по жељи свирача. Променила су се времена кад су тамбуре правили у Суботици, Сомбору, Новом Саду и другде легендарни мајстори попут Боцана, Кудрика, Торме...
Стале Лале па се хвале
– Већ сам напунио више од 35 година стажа као кафански свирац – похвали се Шојић. – Наш оркестар „Кузминци” је 1997. снимио и ЦД, на стихове Немање Радивојшића из Бачинаца. Није да се хвалим, али баш су лепе песме „Како да се растанем од Срема”, „Хај’мо на пут, тамбураши”, насловна „Стале Лале па се хвале” и многе друге. Постали смо познати, наступали по целој Војводини и прилично зарађивали у ресторанима на добром гласу, највише у „Белој ружи” – пуне две деценије. Иначе, од 1980. многи музичари, од правих виртуоза, па до оних нешто мање талентованих, прошли су кроз банду, али је до данас опстала.
– Млађе генерације не скривају тајне заната. Предност ми је у односу на остале што и свирам све инструменте, а држим се личног правила да сваки који направим прво мора положити тест у мом оркестру – каже Славко.
Зна добро мајстор у каквој је невољи музикант ако му пукне жица, баш кад публикум почне да тера керу, па се на његовим инструментима то изузетно ретко дешава.
– Израђујем специјалне, али дајем купцу, злу не требало, и резервне. Радионицу сам отворио 1991. али је „посећивао” тек по повратку с посла, а тек 2000. решио сам да је професионализујем и годишње направим двадесетак инструмената – прича он.
Са супругом Биљаном, наставницом месне основне школе, добио је ћерке Мају и Ксенију, које су већ завршиле факултете, а кад је пристигло и друго унуче, пожелео је Славко да анимира и комшијску децу да би их одвратио од глуварења по кафићима.
– Тамбураше сам ја учио да свирају, наставници осмољетке су увежбали добру драмску секцију, а фолклор кореограф из Шида – ентузијаста је Шојић, иначе и председник локалног Културног центра. –ц Створило се велико другарство међу младима који су се мало знали док нису постали чланови неке од секција, а сад једни другима иду да помажу и на њиви. Захваљујући њима, и цело село блиста. Друштвени дом смо потпуно реновирали уз помоћ фирме „Тобако”, општине Сремска Митровица и месне заједнице, па ће ту ускоро бити одржавно такмичење певача-аматера „Распевана јесен”, а затим скуп фолклорних и аматерских друштава из читавог атара.
Драгољуб Савичин
