Сајле, уз помоћ којих се скела креће са једне на другу обалу Тисе, извучене су из реке јер, према прописима који су на снази, ово превозно средство више не може да функционише на начин на који је радило више од сто година.
Пољопривредни радови почињу, а Тарашани до својих њива морају около наоколо, далеко дужим друмским путем. Та ситуација је за њих апсолутно неодржива, па су се окупили поред скеле, која за њих живот значи, како би скренули пажњу надлежнима да скела мора да проради - одмах.
-Уредбом Владе Србије, којом се забрањује рад нашој скели, затечени смо и ми и градске власти, са којима смо у разговорима још од новембра. Обећана нам је помоћ али, ево, интензивни пољопривредни радови се приближавају, а ми скелу немамо. Уредба предвиђа да скелу мора да вуче брод, треба да буду запослени квалификовани људи, да се уреди прилаз. Ми те паре немамо. Да ли их има град, не знам, али ова ситуација мора се разрешити у најбржем року - каже Вукашин Толмач, члан неформалне групе мештана која се за скелу бори последњих пола године.
Да је неодрживо приморавање Тарашана да до своје, узгред речено, најквалитетније земље, на бачкој страни, путују 46 километара, и то по врло лошим путевима, сматра и пољопривредник Жељко Берчег.
- Скелом до Бачке стигнемо за пет минута. Ове зиме смо морали да идемо около, али радова је било мало. Сада почињу озбиљнији радови. Нема теорије да сваког дана идемо 46 километара тамо и исто толико натраг, кроз саобраћај. Пут од Тараша до Елемира притом је ширине тротоара. Говоримо о далеко већим трошковима и малтретирању од два сата у једном смеру, који су за нас неподношљиви - сматра Берчег.
Тарашани су сагласни да, уколико скела већ ових дана не почне да ради, од Тараша нема ништа. Остаће, веле углас, као неки салаш одсечен од света. На бачкој страни Тарашани сеју пшеницу, кукуруз, сунцокрет, соју.... Напомињу да није село криво што су регулацијом Тисе, пре више од једног века, њихове њиве остале на другој страни реке.
Село је некада имало три скеле. Једна је реквирирана и коришћена у сукобима у Хрватској, враћена је оштећена, исечена је и нестала. Друга је, кад су срушени новосадски мостови, превозила Новосађане на Петроварадин и обратно. Тамо је и остала. Тарашнима је преостала ова једна, ипак довољна.
Тарашани такође тврде да сајла, уз помоћ које се скела вуче, не представља опасност за речни саобраћај, ког узгред има неупоредиво мање него што је било некад. Капетани знају где је скела, упозоре звучним сигналом скелеyије и до сада се никад није догодио ниједан ексцес.
-Тражимо да се, док се не нађе коначно решење, пролонгира примена уредбе, и да нам се врате сајле и наша скела. Сајле су на дну, нису никакав проблем за бродове. Ти који су донели уредбу нису је ни видели, не знају ни где је Тараш - љуте се мештани окупљени поред скеле и кажу да село има све мање становника, али се последњих година млади враћају. Без скеле, међутим, опстанак села доведен је у питање.
Ж. Балабан
