Укупно је уписано 570 деце, од тога 320 у Жабљу, 135 у Ђурђеву и 115 у Госпођинцима.
Малишани су једва чекали повратак међу другаре, али овај септембар донео је много промена. Подељени су у групе, које не смеју међусобно да се мешају, чак ни у дворишту, што им је највећи проблем, јер је најлепши део боравка било заједничко играње, размена играчака и истраживање уз што више другара.
Директорка ПУ „Детињство“ Светлана Бошков каже да деца треба да бораве у вртићима, јер им у том узрасту највише значи да уче од вршњака, а запослени се труде да буду испоштоване све мере заштите од вируса.
Васпитачи у пракси виде недовољно развијен говорни апарат код све више деце, чак и у узрасту до пет година. Све је више деце која у трећој години и даље једу измиксовану храну, која не жваћу, јер им мишићи нису ојачали, услед пречестог коришћења мобилних телефона, а мањка живе комуникације. Из ПУ „Детињство“ поручују да свакодневна примена нових технологија у сврхе забављања деце оставља последице, те сматрају да је лична мисија сваког запосленог у предшколству да укаже родитељима на то да склоне телефоне од деце, бар док не напуне три године.
- Деца уче заједно, уче једни од других, а ми одрасли им нешто не можемо објаснити на начин како то може друго дете. Зато учење у овом узрасту треба да буде у заједници са вршњацима - истиче директорка. -Последње две године највише смо радили на томе да деца међусобно сарађују између група и са локалном заједницом, односно да своја истраживања обављају и ван вртића. Деца су навикла да се друже и да заједно уче, да је цело двориште њихово, па је сад све ово чудно за њих. Замислите ситуацију кад родитељ доведе три детета и онда их ми раздвојимо и не смеју да дођу у контакт све време док су у вртићу, па ни у дворишту. Што се тиче прања руку и дезинфекције, то им је јасно, једино им је проблем то што не смеју да се друже. Тешко им је, али деца су дивна, она ће пре научити него ми.
Увек актуелна тема кад су у питању деца је коришћење нових технологија у њиховом свакодневном животу. Васпитачи тврде да нове технологије могу бити јако корисне за децу, али само уколико се користе дозирано и у одређене сврхе учења.
ПУ „Детињство“ поштује нова строга правила доласка и одласка, као и боравка у предшколским објектима. Сви улази имају санитарни преглед, свима се мери температура и дезинфикују се руке и обућа, родитељи улазе један по један. Родитељи и запослени морају носити маске, док за децу нису обавезне. Приликом играња не користе се стазе којима се крећу родитељи. Првог дана су сва деца морала да имају потврду лекара, док сада потврду морају имати деца која се враћају у предшколско након одсуства. Запослени у објекту носе посебну одећу и обућу, а обавезна је редовна дезинфекција простора, кревета, играчака и справа за играње у дворишту.
- Ми не избегавамо потпуно коришћење дигиталних технологија, свашта корисно може да се нађе, али ако је то искључиво у сврху забављања детета, онда је то погрешно. Дете треба да се забавља играњем, скакањем, падањем, пењањем, трчањем… Што их више пуштамо да се развијају у том смеру, све су спретнији, способнији и паметнији, а што их више чувамо да се не испрљају или ако им одмах дајемо телефон, како не би заплакали, то је већа шанса да буду мање спопсобни и мање сналажљиви у животу – поручује Светлана Бошков, која у овој установи ради од 1994. године, а директорка је од 2002.
Запослени додају да је све видљивији проблем у свим узрасним групама то да деца имају проблем са говором, а како кажу, један од основних узрока тог проблема код све више деце је рани сусрет са брзим сликама. Дете не учи да жваће и да комуницира са одраслима, нема повратну информацију, као што је гледање у очи, мимика, гестикулација… Самим тим, нема учења говора. Брза промена слика уништава синапсе у мозгу, како тврде научници, а 75 одсто тих веза између неурона у мозгу настају до седме године, док се 50 одсто синапси развија до пете. Те везе не могу се развити када је око свакодневно малтретирано брзом променом слика и кад се те везе у мозгу униште, више не могу да се надокнаде, сматрају жабаљски васпитачи.
М. Рашић
