Рођење тројки и данас када је наука толико напредовала да је умешала прсте и у зачеће, ретка је појава, а поготово пре близу девет деценија. Сматра се да се тројке спонтано рађају једном у 10.000 порођаја, па није чудо што је такав случај у Жабљу пре 87 година забележила и штампа.
У тексту се наводи да је тројке на свет донела Љубица Имброњев у 43. години и да јој је то 11. порођај у браку са земљорадником Славком. Која имена су родитељи наденули девојчицама у тексту не пише, али је „Дан“ објавио њихову фотографију са примаљом, односно бабицом госпођицом Панић.
Чудним сплетом околности, детаље о жабаљским тројкама за „Дневник“ петнаестак дана пред 87. рођендан, открива једна од њих - Љубица Љуба Имброњев која је понела име по мајци.
-Рођене смо 1. фебруара 1937. године - каже Љубица Имброњев. - Причали су ми да су из аустријске племићке породице хтели да усвоје најмлађу од нас - мене, али мама није хтела ни да чује. Назвали су нас Вера, Нада и Љубица. Вера се родила ујутру, Нада у подне, ја увече. Цео дан се мама порађала. Када је Веру рађала помагала јој је комшиница, Нада је дошла уз помоћ породиље из села, коју су позвали када су видели да мама има и даље болове. Приликом Надиног рођења постељица није изашла и онда су схватили да морају и лекарку да зову, која је утврдила да још једно срце куца - моје.
Мајци жабаљских тројки није било право што је у новинама објављена њихова фотографија са бабицом.
Говорила је: „Она се хвали са мојом децом, а ја се порађала цео дан“. Хтела је по сваку цену да се фотографише са својим тројакама и то је остварила.
Међутим, учинила је то отприлике пола године касније, када је нажалост, Нада умрла. А, иначе од 11 порођаја у животу јој је остало шесторо деце.
- Нада је умрла када је имала шест и по месеци, јер није било довољно хране за све три- наставља Љубица док показује фото-албум, у ком је педантно „спакован“ читав њен живот, који је добио необичне обрте у наставку. - Вера и ја живеле смо до 14. године у Жабљу. Ја сам 1951. године отишла на шнајдерски занат у Зрењанин, а Вера није желела да се бави тим послом и уписала се у учитељску школу у Сремским Карловцима. По завршетку школовања брзо сам добила посао у зрењанинској „Слози“. До 1966. године сам променила неколико предузећа. У међувремену сам успела и да се удам, али и врло брзо разведем. Након непуних десет година рада код нас, на позив сестре која је тада живела и радила у Паризу у истој бранши, спаковала сам кофере и отиснула у град светлости.
Своју париску епизоду у животу Љубица је започела у сестрином шнајдерском атељеу.
Учила је француски у југословенском клубу при амбасади СФРЈ у Паризу. Код сестре је радила углавном са Југословенима, склопивши са већином пријатељске односе. Временом се круг пријатеља проширивао и на Французе и припаднике других народа који су као и она у земљу Гала стигли трбухом за крухом.
Годину касније сестра се сели у Америку, а она остаје сама у Паризу сналазећи се за посао како је знала и умела.
- Тада се радна снага тражила преко огласа у новинама. Договориш посао и код куће шијеш. На предлог пријатељице Данијеле родом с наших простора сам почела тако да радим. Гледале смо да узимамо финије комаде гардеробе да шијемо попут коктел хаљина - сећа се Љубица.
После рада од куће преоријентисала се на рад у фирмама. Једна од првих била јој је „Ани Роз“, у којој је почела да шије венчане хаљине.
- Kод Мариланда, чији власник је био један Пољак, остала сам 12 година. Захваљујући том човеку добила сам позајмицу од банке и купила стан у 11. арондисману. После сам преко огласа нашла Соњу Бе - Јеврејку из Марока и код ње радила до пензије. Веома ми је било лепо код ње и врло добро плаћено. Радећи тако услужно и у фирмама практично сам шила за познате француске модне куће - Коко Шанел, Кристиан Диор, Селин... У пензију сам отишла 2000. године, а званично сам напустила Париз 2010.
Љуба је десет година по одласку у пензију живела на релацији Париз - Нови Сад.
Долазила би с пролећа у Нови Сад, а враћала пред зиму у Француску. И док је радила путовала је пуно, а нарочито након пензионисања.
-Јако ми је било тешко да напустим Париз. У сузама сам отишла из њега. Сестра близнакиња је „вршила“ притисак да се вратим, а и план је био да једном ипак дођем „кући“. Живећи толико дуго у Паризу, у најлепшем животном добу, саживела сам се са француском културом, музиком... Париз ми се подвукао под кожу. Моје оклевање је трајало 10 година. Држала сам високу цену стана и молила сам Бога да га агент не прода. Када бих се поново родила, поново бих отишла у Париз. Последњи пут сам била 2014. године - прича са сетом Љубица која је у Жабљу себи подигла надгробни споменик у облику Ајфелове куле.
У стан у Пап Павла донела је део Париза. Окружена је комадима намештаја које је имала и у главном граду Француске, сликама и успоменама.
Са шивењем је практично завршила с одласком у пензију. Машину отвори тек када треба себи или коме другом нешто да поправи, скрати...
Не крије да јој је било тешко да се навикне на овдашње услове после више од 40 година проведених у Француској, где је стекла и држављанство и променила седам председника. Како каже, био је то судар двеју култура, животних навика, обичаја.
Пре пет година умрла јој је сестра близнакиња и почива на Чератском гробљу у Сремским Карловцима. Када пожели да оде на њен гроб, својим аутом, у овом случају пежоом, за који је возачки испит положила као тридесетпетогодишњакиња у Паризу, скокне до Карловаца и повезе ако кога сретне уз пут.
Зорица Милосављевић
