Смештен код Капетаније, недалеко од Палате правде, „Мост на сувом” престао је да служи сврси 1985. године, када је изградњом Бегејске петље преграђен речни ток Бегеја. После тога овај мост је остао на сувом, на простору између два новонастала језера. У саобраћај је пуштен давне 1962. и по речима архитеката представља јединствен објекат ове врсте од челика и бетона.
А пре више од једне деценије група младих житиштанских ентузијаста одлучила је да подигне споменик Рокију Балбои, у малој и неразвијеној средњобанатској варошици. Идеју о изградњи споменика неустрашивом боксеру, ког је на филмском платну овековечио глумац Силвестер Сталоне, потекла је од Бојана Марчете, и многи су је у почетку гледали са подозрењем. Прво су помислили да је у питању обична шала, а касније и да је одраз младалачке лудости. Али, уз Марчету су, одмах, и без двоумљења, стали тадашњи млади политичар Зоран Бабић, генерални директор компаније „Агрожив” Предраг Амижић и хрватски уметник и аутор статуе Борис Стапарац, а подршка није изостала ни од тадашњег председника житиштанске општине Зорана Касаловића. Убрзо је прича добила планетарне размере.
- Досадило ми је да прва асоцијација на Житиште буду свињска куга и поплаве. Хтео сам да нас карактерише нешто позитивно – образложио је Марчета своју иницијативу.
Статуа Рокија у Житишту један је вид симболике. Роки је симбол истрајности и упорности, као и Житиште, које је преживело много ружних ствари и изнова устајало. Мало место, до тада непознато на туристичкој мапи Србије и региона, за кратко време нашло се на ударним странама свих домаћих новина, заузело је позамашну минутажу у телевизијским и радијским емисијама. Истовремено када и медији у Србији, вест о подизању статуе Рокију пренела су и електронска и штампана гласила из целог света, а међу њима и угледни „Њујорк тајмс”.
Ж. Б.
