„ИГРЕ ИСТИНЕ“ У МАРКЕТИМА Да ли знате шта је „ПАСОШ“ сваке воћке коју купите? Налепнице на воћу ГЛЕДАТЕ СВАКИ ДАН, А НЕМАТЕ ПОЈМА ШТА ОНЕ ЗНАЧЕ

Те ситне декларације на кори воћа већина потрошача доживљава као небитан детаљ, иако управо оне крију кључне информације о пореклу, начину узгоја и квалитету производа који свакодневно уносимо у организам.

Да ли је воће органско, конвенционално или генетски модификовано, ко га је произвео и под којим условима, све то може да стане у неколико бројева које најчешће ни не погледамо. А када декларације нема, поставља се питање: да ли, заиста, знамо шта купујемо?

Шта значе налепнице на воћу?

Декларације се посебно односе на воће које се увози из иностранства. На њима би требало да стоји назив произвођача, али и нумерички код који открива начин узгоја. Налепница са четири цифре (почиње бројем 3 или 4) означава воће узгајано уз употребу вештачких ђубрива и пестицида у складу са конвенционалном пољопривредном производњом.

На пример, лимун може имати ознаку 4033, а банане 4011. Налепница са пет цифара која почиње бројем 9 означава органско воће, узгајано без пестицида и вештачких ђубрива.

Органске банане, на пример, носе ознаку 94011. Налепница са пет цифара која почиње бројем 8 указује на генетски модификовано воће, попут банана са ознаком 84011.

Иако се декларације често доживљавају као пука формалност, стручњаци истичу да су оне кључни документ који гарантује порекло, квалитет и безбедност производа.

Проф. др Зоран Кесеровић наглашава да је декларација у воћарству далеко више од обичне налепнице.

Декларација значи да се зна година производње, која је воћна врста, подлога, сорта и да ли је садни материјал сертификован. То је, практично, пасош саднице - објашњава Кесеровић.

Он подсећа да у савременом воћарству не постоје ''чисте'' сорте у класичном смислу, већ искључиво клонови, односно клонска селекција.

Клонови дају бољи и уједначенији квалитет у односу на стандардну сорту, али управо због тога мора јасно да пише о каквом је садном материјалу реч - истиче професор.
 

Посебно је важно питање заштићених сорти. Кесеровић објашњава да оне нису забрањене, али подлежу одређеним правилима.

Постоје сорте које су заштићене и за њих се плаћа ројалити. На пример, сорта лешника франческана је заштићена и мора се платити аутору. Исто важи и за увоз одређених сорти, попут шљиве ''Топ Тасте'', где се, осим стандардних дажбина, плаћају и права аутора - наводи он.

Шта каже закон и какве су казне?

Са правне стране, декларисање производа строго је регулисано. Правник Удружења потрошача ''Ефектива'' Јован Ристић, истиче да су правила јасно дефинисана Законом о трговини.

Свака декларација мора да садржи прописане елементе. Роба у трговини на мало мора да има декларацију која садржи податке о називу и врсти робе, типу и моделу у складу са природом робе, количини израженој у јединици мере или комаду у складу са својствима робе, пословном имену произвођача, а за робу из увоза пословном имену увозника и земљи производње. Када је декларација неуредна или непрописна, било да неки податак недостаје или је изражен на незаконит начин, то представља прекршај - објашњава Ристић.

Обавеза трговца је да потрошача пре куповине информише о свим релевантним чињеницама у вези са робом.

Свака декларација је део обавезе предуговорног информисања потрошача - додаје он.

Казне нису занемарљиве. У случају неуредне или непрописне декларације, тржишна инспекција може изрећи новчане казне: за правна лица до 100.000 динара, за физичка лица до 10.000, за предузетнике до 40.000 динара.

У тежим случајевима, када декларација уопште не постоји или је посебно проблематична, према Члановима 67 и 68 Закона, могуће је и забранити обављање делатности до шест месеци. Ристић подсећа да су инспекцијске контроле већ показале колико је овај проблем распрострањен.

Пре неколико месеци спроведена је акција појачане контроле меса без декларације и тада су покренути бројни прекршајни поступци - каже он.

Следљивост хране и поверење потрошача

Један од основних принципа безбедности хране је следљивост.

Сви папири морају да постоје, одакле је храна стигла, ко ју је произвео и под којим условима. Ми смо осуђени да верујемо трговцу, јер не познајемо процес производње хране и немамо његову информисаност. Управо зато му је законом наметнута обавеза да говори истину - закључује Ристић за Каматицу.