НОВА ПРАВИЛА ЗА КУРИРЕ И ФРИЛЕНСЕРЕ У СРБИЈИ Шта би могло да се промени за раднике на платформама

Значај будућих промена и правовременог усклађивања са међународним стандардима представљен је на трипартитној радионици коју је у Београду организовао МОР уз подршку Европске уније, у сарадњи са организацијом Re:People – Centre for Society and Technology.
Извршна директорка Re:People центра Тања Јакоби у разговору за Biznis.rs наводи да Директива ЕУ и нова Конвенција МОР представљају документе који се међусобно допуњују и могу Србији да послуже као оквир за уређивање положаја платформских радника у складу са специфичностима домаћег тржишта.
 

„То би обухватило и раднике који посао обављају на одређеној локацији, попут курира компанија Wolt и Glovo, али и фриленсере који послове проналазе преко платформи као што су Upwork и друге“, наводи Јакоби и додаје да се у Србији тренутно спроводи Твининг пројекат „Подршка побољшању услова рада и припреми Републике Србије за учешће у EURES-у“, који финансира Европска унија. Пројекат предвиђа усклађивање домаћег законодавства са правним тековинама ЕУ и израду новог Закона о раду.
 

Како је важећи Закон о раду донет још 2005. године, пред Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања налази се обиман посао усклађивања домаћих прописа са различитим решењима и стандардима ЕУ и МОР.
 

„У досадашњем раду разматра се и могућност преношења Директиве ЕУ о платформском раду у домаће законодавство, док би евентуална ратификација Конвенције МОР број 193, усвојене у јуну ове године, отворила додатни простор за разматрање начина на који би њена решења могла да буду уграђена у домаћи правни оквир“, каже наша саговорница.
Истраживања Re:People центра, као и налази правних стручњака, академских истраживача и других организација које се баве платформским радом, указују на бројне проблеме са којима се платформски радници у Србији суочавају. Они се крећу од неформалног рада до алгоритамског управљања, нетранспарентних промена цена, рангирања радника и деактивације налога.
 

Такве праксе, како се наводи, ограничавају стварну аутономију радника и могу утицати на њихову безбедност и приходе.
 

„Код платформског рада који се обавља на локацији додатни проблем представља улога посредника. Формални послодавац може бити посредник који закључује уговор са радником, док платформа истовремено одређује расподелу задатака, цену, начин евалуације и приступ пословима. На тај начин долази до раздвајања формалног послодавца од актера који у пракси управља радом“, објашњава Јакоби.
 

Она даље истиче да је, када је реч о онлајн платформском раду, Србија претходних година направила одређене помаке у регулисању пореског и социјалног положаја фриленсера.
 

„Уведен је повољнији систем самоопорезивања, а омогућено је и укључивање у пензијско и инвалидско осигурање, као и здравствено осигурање за оне који нису осигурани по другом основу. Ипак, поједина права нису обухваћена овим режимом. Међу њима су право на новчану накнаду за случај незапослености, накнаду зараде током боловања, као и плаћено трудничко и породиљско одсуство. Нека од тих питања била су разматрана и у оквиру Радне групе Владе Србије за решавање положаја фриленсера“, каже саговорница Бизнис.рс.
 

Због тога би припрема за преношење Директиве ЕУ и евентуалну ратификацију и примену Конвенције МОР, према мишљењу Јакоби, требало да почне утврђивањем регулаторних празнина.
 

На радионици МОР-а о правном оквиру за платформски рад у Београду издвојено је пет кључних питања. Прво је да ли постојеће законодавство може да препозна стварни радни однос на платформама, укључујући ситуације у којима је радник формално самозапослен.
Друго питање односи се на контролу рада. Потребно је утврдити да ли закон препознаје облике контроле који се не остварују класичним налогом послодавца, већ преко алгоритама, кроз одређивање цена, рангирање, расподелу задатака или приступ пословима.
 

Треће питање јесте која права платформски радник има у односу на своје податке и аутоматизоване одлуке. Четврто се односи на то која институција у Србији може од платформе да добије податке потребне за спровођење прописа. Пето питање је одговорност у ситуацијама када платформа контролише рад, док посредник формално ангажује радника.
 

„Одговори на ова питања требало би да претходе избору конкретног регулаторног решења. Они би показали да ли су довољне измене Закона о раду или би требало мењати и прописе који се односе на евиденције у области рада, социјално осигурање, безбедност и здравље на раду, заштиту података и инспекцијски надзор“, сматра извршна директорка Re:People центра и додаје да би се такође показало у којим областима проблем није недостатак законских норми, већ подела надлежности или капацитет институција да дођу до дигиталних података и разумеју начин на који алгоритамски системи организују рад.
 

Директива ЕУ и Конвенција МОР нуде различите, али међусобно повезане могућности за решавање тих питања. Директива је конкретнија када је реч о утврђивању радног статуса, правној претпоставци запослења, алгоритамском управљању, људском надзору, приступу информацијама и транспарентности институција.
 

Од платформи се предвиђа доступност података о броју ангажованих особа и њиховом статусу, нивоу активности, условима ангажовања и посредницима, а у одређеним ситуацијама и података о радном времену и приходима.
 

У многим земљама већ регулисан статус платформских радника
 

Конвенција МОР има шири обухват. Она се односи на формалну и неформалну економију и раднике без обзира на њихов статус. Поред питања правилне класификације, обухвата и накнаде, социјалну заштиту, безбедност и здравље на раду, заштиту од насиља и узнемиравања, развој вештина, заштиту миграната, решавање спорова и одговорну употребу аутоматизованих система.
 

„Искуства других земаља показују да регулисање платформског рада није новина. Хрватска је у свој Закон о раду увела посебну главу о раду путем дигиталних радних платформи, којом су уређени положај платформи и агрегатора, алгоритамско управљање, евиденције и претпоставка постојања радног односа“, наводи Јакоби.
 

Чиле је изменама Закона о раду из 2022. године уредио положај зависних и независних платформских радника, укључујући правила о накнади, радном времену, периодима искључења са платформе, безбедности и другим правима. Италија је још 2019. године предвидела могућност да се колективним уговорима регулише накнада самозапослених достављача, уз заштитни минимум у ситуацијама када колективни уговор не постоји.
 

Република Кореја захтева електронско пријављивање радног статуса и месечних исплата платформских радника, као и уплату доприноса за социјално осигурање, док Чиле води дигитални регистар компанија и радника у појединим платформским делатностима.
 

Постоје и различити модели регулисања алгоритамског управљања. Мексико је прописао да алгоритамски захтеви не смеју угрожавати здравље радника нити бити дискриминаторни, док чилеански прописи предвиђају мере против алгоритамске дискриминације приликом расподеле послова, додељивања бонуса и обрачуна накнаде.
 

Малта је увела обавезу информисања запослених о аутоматизованом праћењу и одлучивању, као и људски надзор и могућност људског преиспитивања значајних одлука. Посебни механизми за жалбе и решавање спорова постоје и у различитим јурисдикцијама, међу којима су Онтарио, Чиле, Колумбија и индијска држава Карнатака.
 

„Директива ЕУ и Конвенција МОР тако представљају скуп принципа и правних механизама, док међународна пракса већ нуди различита искуства у регулисању платформског рада. У Србији би зато требало мапирати празнине у домаћем законодавству и пракси, уз укључивање радника, платформи, посредника, синдиката, послодаваца, надлежних институција и истраживача. 

На тај начин би се прецизније утврдило која питања треба уредити новим Законом о раду, која другим прописима, а која захтевају промену праксе и јачање капацитета надлежних институција“, закључује извршна директорка Re:People центра Тања Јакоби.

Бизнис.рс