Од "жене паора" до успешне предузетнице!
Отац јој пренео љубав према земљи! ВЕРА ИЗ СТАРЧЕВА РУШИ ПРЕДРАСУДЕ Са само 36 кила, рођена Београђанка села за џиновски трактор и спашава дедовину
Вера Шкулић, рођена Београђанка, живот у граду заменила је радом на породичном газдинству у Старчеву, где данас успешно води посао и руши предрасуде о женама у пољопривреди.
Војвођанско јутро у Старчеву не мирише увек само на блато и тежак рад. Понекад мирише и на одлучност, док се кроз непрегледне њиве креће трактор којим управља жена која руши стереотипе. Док сунце полако загрева плодну црницу, она поносно седи за воланом, пркосећи ветру који шиба равницом, баш као што је пркосила и свим недаћама које јој је живот донео.
Вера Шкулић, рођена Београђанка која је асфалт заменила њивом, од првог дана била је борац. Мало ко зна да је ова жена, која данас успешно води породично газдинство, на свет дошла са свега 1,2 килограма. Од превремено рођене бебе која се борила за живот у инкубатору израсла је у жену од свега 36 кила, која данас носи велику одговорност за породично газдинство.
Пре шест година судбина ју је вратила коренима, а она је на тај изазов одговорила онако како најбоље зна – радом.
Кључни преокрет догодио се када је живот њеног оца Драгана, стуба породице, висио о концу.
Дан када је ћерка постала стуб газдинства
За Веру је отац Драган одувек био херој и човек који ју је научио свему што зна о животу и пољопривреди. Међутим, 2021. година донела је тренутке неизвесности какве раније није познавала. Драгану је била хитно потребна операција – четири бајпаса и замена митралног залиска. У почетку су га лекари у Београду послали кући јер, како тврди Вера, "није изгледао као да је болестан", упркос озбиљном здравственом стању. Убрзо је постало јасно да операција мора да буде обављена у року од 24 сата.
Вера је тада преузела бригу о газдинству. Схватила је да је управо рад оно што њеног оца покреће и даје му снагу да се опорави. Његова највећа мотивација била је жеља да види плодове свог рада и земље коју је годинама обрађивао.
"Рад је мотивација сваког пољопривредника. Они не раде само да би преживели, они живе за стварање. Мој отац је само неколико дана након изласка из болнице тражио да га возим на њиву. Желео је само да седи и гледа, да даје инструкције. Тај дух стваралаштва је оно што га је вратило на ноге", каже Вера.
Од "жене паора" до успешне предузетнице
Верин пут није био само борба са земљом, већ и са предрасудама. Отворено говори о болном раскиду са бившим партнером, који је, како каже, покушао да је понизи речима да "нема ментални капацитет" за човека попут њега и да је "рођена да буде жена неког паора". Тврди да јој је рекао и да се "Louis Vuitton торбе могу купити и од кувања код куће", алудирајући на то да њен рад и амбиције немају вредност.
Данас, каже, на те речи гледа потпуно другачије. Води успешно породично газдинство и сопствени посао, а кроз рад у пољопривреди доказала је себи да може да оствари оно што је зацртала. Зато данас с поносом поручује:
"Ја сам паор за кога сам се удала."
Гиле, Миле и Cavalli: Живот у "делукс апартману"
На газдинству Шкулић и животиње имају посебну пажњу. Њени љубимци, свиње Гиле и Миле, бораве у простору који њени пратиоци у шали називају "делукс апартманом" – уредном обору који се чисти два пута дневно, док се њихова исхрана заснива на храни са породичног газдинства. Вера се често нашали да њене гуде "миришу на Cavalli парфем".
Ипак, иза хумора крије се и емотивна дилема. Како каже, толико се везала за Гилета и Милета да их данас доживљава као кућне љубимце, па јој је тешко да помисли да ће једног дана, као део живота на селу, морати да донесе одлуке које пољопривреда са собом носи.
Бонтон и сарма: Детињство између града и бразде
Верина личност спој је два света. Док су родитељи вредно радили, највећи утицај на њено одрастање имале су две баке. Сећа се како ју је бака са села носила у котарици док је музла краве, јер није имао ко да је чува. Од ње је научила да крпи одећу, савршено завија сарму и још као девојчица продаје лубенице, што сматра својим првим сусретом са предузетништвом.
С друге стране, бака из града усадила јој је бонтон, научила је да шије викторијанске хаљине и припрема префињена јела и потаже. Управо тај спој градског и сеоског васпитања, каже Вера, обликовао је њен карактер.
По струци је фармацеут, а стечено знање свакодневно примењује у пољопривреди. Захваљујући познавању хемије, пажљиво планира заштиту биљака и води рачуна о каренци, односно периоду који мора да прође од примене препарата до бербе, како би производи били безбедни за употребу.
Због ситне грађе и висине Вера не испуњава услове за полагање возачког испита за одређену категорију трактора, али је то не спречава да ради на њиви. Како у шали каже: "Не возим ја, вози навигација", алудирајући на савремене ГПС системе који олакшавају рад у пољопривреди.
Успешна је и у пчеларству. Иако је алергична на убод пчеле, каже да је успела да прода 150 килограма меда за само недељу дана.
Револуција "Агропредузетница": Борба против шовинизма
Као председница Асоцијације "Агропредузетнице Србије", Вера је одлучила да пружи подршку женама које су годинама радиле у сенци. Данас ово удружење окупља 120 чланица, међу којима су, како каже, бројне инспиративне жене. Међу њима је и шеснаестогодишња девојка која је након очеве смрти села за трактор како би помогла породици, али и жена која је после борбе са карциномом покренула органску производњу.
Вера отворено говори и о предрасудама са којима се сусретала. Након што је покренула иницијативе за унапређење положаја жена на селу, каже да је добијала увредљиве поруке у којима се тврдило да женама није место у јавном животу, већ искључиво у кући. Упркос томе, истиче да од своје мисије не одустаје и да ће наставити да се залаже за веће признање и достојанство жена које раде у пољопривреди.
У Верином ормару налази се више од 100 хаљина и око 50 торби. Каже да воли моду и да не пристаје на стереотип да пољопривредница мора да изгледа запуштено. За њу је радно одело симбол посвећености послу, док су хаљине начин да изрази своју женственост.
Њена животна прича спаја породичну традицију дугу више од два века са савременим приступом пољопривреди. Од превремено рођене бебе тешке свега 1,2 килограма до жене која данас води породично газдинство и залаже се за бољи положај жена на селу, Вера Шкулић остаје доследна поруци коју често истиче: "Србија неће постојати без српског села."
Како каже, управо зато жели да допринесе томе да село остане живо, снажно и да млади у њему виде своју будућност.