СА ЈЕДНОГ ХЕКТАРА И ДО 12.000 ЕВРА ПРИХОДА Ова биљка могла би да промени пољопривредну рачуницу
Принос у Србији може достићи 2,5-3 тоне по хектару, а већа зарада се остварује прерадом у производе попут путера или уља.
Док се домаћи пољопривредници углавном држе традиционалних култура попут пшенице, кукуруза и паприке, све више се говори о биљкама које би могле да донесу додатну зараду. Једна од њих је кикирики, чији би узгој, судећи према искуствима и рачуници из Србије, могао да буде занимљива алтернатива за произвођаче.
Кикирики се у Србији још увек производи у релативно малим количинама, док се значајан део потреба подмирује увозом.
Ипак, поједини делови земље имају климатске услове који одговарају овој култури, а рачуница показује да се највећа вредност не мора остварити само продајом сировог плода.
Улагање до 2.500 евра по хектару
Према објављеној рачуници, за покретање производње кикирикија на једном хектару потребно је између 1.750 и 2.500 евра. Највећи део трошкова односи се на наводњавање, за које треба издвојити између 700 и 1.000 евра. Семе кошта око 200 до 250 евра, припрема земљишта између 300 и 400 евра, док се за заштиту усева и радну снагу процењује додатних 500 до 700 евра.
Кикирикију притом није довољно само обезбедити квалитетно земљиште. Реч је о биљци која захтева топлоту и довољно дугу сезону без мраза, а посебну пажњу треба посветити води у периоду цветања и формирања махуна.
Просечан принос наведен у овој рачуници креће се између 2,5 и три тоне по хектару. Ако се плод продаје на велико, приход би могао да буде између 3.750 и 6.000 евра по хектару. Међутим, управо се прерадом отвара могућност за знатно већу зараду.
Највећа зарада није у сировом кикирикију
Кикирики може да се преради у производе веће додате вредности, попут кикирики путера или уља. У таквом моделу наводи се потенцијал прихода од чак 10.000 до 12.000 евра по хектару.
То, међутим, није исто што и чиста зарада. У рачуницу тада треба укључити трошкове прераде, амбалаже, складиштења, маркетинга и продаје. Коначни резултат зато у великој мери зависи од тога како је произвођач организовао производњу и где пласира робу.
Управо је прерада занимљива јер пољопривреднику омогућава да не остане само на продаји сировине, већ да од сопственог рода направи готов производ.
Може ли да успе и у Хрватској?
Кикирики је занимљив и из хрватске перспективе. Према стручном тексту објављеном у Господарском листу, у Хрватској се засад не узгаја значајније, осим као својеврсни баштенски куриозитет. Ипак, стручњаци наводе да су поједина континентална подручја због климатских услова постала погоднија за његов узгој.
Кикирики је тропска и суптропска биљка, али се последњих деценија шири и према умеренијим подручјима. За успешан узгој потребни су му дуг период без мраза, довољно топлоте и воде. Према Господарском листу, током вегетације потребно му је између 500 и 1.000 милиметара воде, било кроз падавине или наводњавање, док је посебно критичан период цветања и формирања плодова.
За хрватске услове, према истом извору, могле би да буду занимљиве сорте краће вегетације, попут група Валенциа и Спанисх. Постоји и један посебно занимљив податак. Стручни текст Господарског листа наводи да би, уз одговарајући плодоред, потенцијални принос од 1,5 до две тоне по хектару на агроклиматски погодним површинама у Хрватској могао да представља значајан производни потенцијал. Аутор притом посебно истиче подручја попут Пожешке котлине и Подравине, где би кикирики могао да буде занимљив и као алтернатива неким традиционалним културама.
Није довољно само посејати и чекати
Иако кикирики на први поглед делује као једноставна култура, производња захтева добро познавање агротехнике. Његов плод је заправо махуна која се развија испод земље. Након опрашивања цвета, изданак се савија према тлу и продире у земљу, где се развија махуна. Због тога је важно да земљиште буде лагано и растресито како би плодови могли правилно да се формирају и касније лакше ваде.
Господарски лист наводи да кикирики најбоље успева на топлим, лакшим и песковитим земљиштима, богатим калцијумом. Сетва се обично обавља у априлу или почетком маја, након што прође опасност од мраза, док се берба најчешће одвија од септембра до краја октобра, односно пре првих јесењих мразева.