Таквог је става Ана Бојовић (24), водитељка студентско-омладинске емисије „Академац” коју уређује Тамара Буревић, а која се током школске године емитује сваке недеље у 12.35 часова на Првом програму Радио-телевизије Војводине. То је идеалан простор у оквиру којег се млади баве темама које разбијају предрасуде, питају чему служи факултет, налазе разлоге зашто долази до одлива мозгова, постављају стандарде, охрабрују младе...
„Најупечатљивије теме којима смо се бавили су оне које имају тежину и горчину поводом неког догађаја који не можеш да промениш, а трудиш се“, објашњава Ана.
“То је све оно што наизглед делује као борба с ветрењачама, али с ветрењачама за које нисмо пристали да буду довољно јаке да зауставе нас, младе. Мислим да ипак нисмо нација жуте штампе која је лења и чека викенд да само искључи мозак и ни о чему не размишља. Такође, добро је разговарати са студентима с разних факултета јер се ствара јаснија слика данашњег друштва. Уз ову емисију сам постала бранитељ младих. И када се не слажем с њиховим ставовима, подржавам храброст да их изнесу и жељу да допринесу неком разговору. Не волим да учествујем у причама да су млади затуцани, ускогруди, глупи, себични, да нису као раније јер сам се хиљаду пута уверила у то какви интелектуалци постоје у нашем свету. Драго ми је што овде делимо с њима почетнички ентузијазам, док нису разочарани у знање и труд, и волим кад можемо код њих то да подстакнемо.”
„Академац” је својеврсна лекција за учеснике и публику, али и за тебе. Колико те ти гости додатно едукују и надограђују да постанеш прави академски грађанин?
„Гости који долазе ти показују како је ауторитет и лепа ствар у тренутку када се ми развијамо. Он није нешто чега се само плашиш већ и у чијем току мисли можеш да уживаш и где можда размишљаш како би у животу могао имати део њих у својој личности. Сви ти људи који су прошли овде као главни гости имају утицај на мене, стварају ми већу одговорност за даље понашање у животу. Некако, осећам се глупо ако не усвојим неке речи које су ми се допале јер ми овде представљамо неки став који шаљемо људима, и ако нисмо примери, то је бесмислено.”
Новинарство је неопходна професија
Какво нам је новинарство данас?
„У екстремима. Мислим да имамо толико одличних, професионалних новинара, и највише волим да, кад их упознам, постепено откривам о њима и од њих. Исто тако, мислим да има и толико оних који не заслужују да се зову новинарима и који су одавно изгубили тај компас шта, у ствари, значи новинарство, а који се често позивају на професионалност. Али да има од кога да се научи – има. И како треба и како не треба. Стога су моји планови да увек верујем да је новинарство професија која је неопходно да постоји, да мој пут буде такав да увек знам Кодекс новинара, да увек верујем у етику и морал, да и, упркос разним струјама, увек истрајавам на оним темељима који не смеју да се пољуљају.”
Ипак, сарадња с њима није само одговорност него и изазов, зар не?
„Пре свега, леп је осећај разговарати с онима које поштујеш, а с којима можда у свакодневном животу да не би имао прилику причаш. Исто толико јесте одговорност јер имаш осећај да желиш да парираш по изражавању и знању. Некад је то теже, некад лакше, али увек изазовно. Увек се трудим да дозволим себи да питам и нешто што мене занима, а што одступа од првобитног плана, да искористим ту могућност, али и да се идентификујем с онима који гледају емисију, да не буде себично.”
Код тебе је специфично да у новинарски свет ниси ушла преко „информативе”. Колико ти то сада значи или одмаже?
„Мислила сам да ће ми бити теже да брзо одвајам битно од небитног, да ћу бити ускраћена за неке ствари, међутим, уредница нас подстиче на то да нам прилози у оквиру емисије трају што краће и да се издвоје важније ствари које су нове и тачне, и да размишљамо на другачији начин. Због тога мислим да нисам ускраћена, али желим да научим да радим те ствари још боље, брже, с више адреналина јер овде чешће имамо више простора за размишљање. Можеш да сукобљаваш мишљења, износиш опречне ставове, да то буде у фокусу иако није толико често.”
Ти радиш и с још млађим генерацијама. Колико је изазовно пронаћи заједнички језик с децом предшколског и школског узраста?
„Кроз рад баш с најмлађима сам научила да они воле да им се обраћаш као да их разумеш и да покушаш да схватиш њихов свет у датом тренутку. Мозгови деце су нешто што касније врло често изгубимо, а ја волим да се подсетим на то колико они умеју да буду виспрени, да брзо размишљају. Милион пута су нам деца цитирала научнике, подсећала нас на важне историјске ствари. Кад помислиш да не можеш од детета ништа научити, свакако си на губитку.”
Каква нас, онда, будућност чека?
„Зависи од многих фактора, али највише од оних који су на челу државе, институција и свих оних тела у која верујемо. Што се тиче деце, највише зависи од родитеља и њихове жеље да имају децу и њоме да се баве.”
Л. Радловачки
