Управо овај факат, испреплетен са многим погрешним предубеђењима, био је окосница покушаја да се расветли такав феномен у оквиру пројекта „Књижевност и старост” др Драгане В. Тодоресков и Љиљане Малетин Војводић. Модератор разговора одржаног 19. новембра у књижари „Булевар Боокс” била је др Маја Рогач Станчевић.
Према речима психолошкиње у Геронтолошком центру Нови Сад Маје Бабић, најчешћи стереотип – да су све старе особе сличне – резултат је занемаривања да позно доба неретко сустиже дужину радног века и да самим тим има потпуно различите фазе, као и јесен, која је њен синоним. Друга, много ружнија и парадоксалнија заблуда јесте да успешно остарити значи остати млад. Непоштовање према старијима, какво препознајемо свакодневно, више је фобичност, која ће у нама најпре изазвати љутњу када код остарелих родитеља приметимо прве знаке заборавности, спорости и неспретности. Али страх од немоћи која се очекује може ублажити следећа истина: када се оде у пензију, кад престану стеге дивергентног приступа обавезама, можемо осетити слободу креативности.
– Благослов старости је што има више тога што не морамо, већ можемо да чинимо онако како нам прија – додаје Маја Бабић. – Многи тек у том животном добу открију своје жеље или добију време за оно што су хтели, а нису стизали. Ја на свом послу радим са најстаријом групом, коју чине особе изнад 85 година. Интересантно је колико књижевност може ту структуру лепо да употпуни. Постоје бројни примери који су ме очарали током рада. Један наш познати новосадски архитекта имао је масивни мождани удар. Што се тиче моторичких функција, релативно добро се опоравио, међутим, менталне функције му се нису тако брзо враћале. И онда је самоиницијативно узео бележницу и по сећању записивао детаље из књижевних дела која је читао и волео, што је умногоме деловало на његову когнитивну рехабилитацију. Не знам колико је то целоживотна навика, али приметила сам да многи стари воде дневнике, што је добра и психотерапијска и мнемоничка техника. Многи узимају и да читају, иако то нису чинили целог живота.
Како додаје саговорница, библиотерапија је један од најстаријих видова психотерапије, познат још од Месопотамије. Оног момента кад не могу више да читају обимна дела, стари могу читати краће приче, афоризме, анегдоте, а тако је и са стваралаштвом, напомиње.
– Дивни корисник дома, по занимању правник и дипломата, који је из политичких разлога насилно пензионисан, искористио је знање страних језика и почео да се бави превођењем. Када са осамдесетак година није имао више капацитета за озбиљна књижевна дела, преводио је љубавне романе. Са 96-97 година, када сам са њим почела да сарађујем, није могао ни то, али је сакупљао из тог штива мудре сентенце и правио збирку, желећи да остави нешто иза себе. Мудрост у старости је спознати да у свему има смисла и да се увек може стварати – закључује.
Једна од учесница разговора – новинарка и уредница портала „Корзо” Бојана Каравидић имала је управо такво нетипично искуство: у зрелим годинама (64) објавила је прву причу и добила прву награду на реномираном конкурсу зрењанинске Градске народне библиотеке и часописа „Улазница”, тематизујући брутално реално фазу када сопствено тело постаје готово непрепознатљиво, а навике „непристојне”. Публици, која је овај разговор, с обзиром на околности, пратила виртуелно, прочитала је одломак из интригантног штива „Три мужа чекајући следећег и четвртаста бурма”.
Књижевна критичарка и историчарка књижевности Драгана В. Тодоресков осврнула се на студију „Трагови кочења”, где анализира и причу Јудите Шалго, у којој се, у самом чину коитуса, жена физички трансформише у, условно речено, старицу.
– Јудита Шалго је, рецимо, неко ко није доживео позне године, будући да је умрла у 55, али сваки добар писац има дара да види нешто што је од њега временски удаљено. Трансформација није неуобичајена за њену прозу, али свакако да указује на везу између поимања сексуалности с једне, а старења и смрти с друге стране, односно на предрасуду да је човек млад док има физичку снагу, лепоту тела и сексуални порив – каже.
Старост очигледно нарушава чврсте или барем стереотипно схваћене родне идентитете, али није нужно другачија за жене него за мушкарце, примећује.
– Опсесија старењем, али и мирење са последњим деценијама живота, универзалне су људске теме, што се посебно види у жанру дневника – каже Драгана В. Тодоресков. – С обзиром на социјалне услове, на чињеницу да жена можда не располаже временом, новцем, нити подршком када почне да пише, уочљиве су разлике. Јудита на једном месту каже: жена нема привилегију да седи у кафани и води кафанске приче, где се договарају награде, издавачи, заједнички пројекти. Тек кад остари, она добија драгоцен простор, за који је морала много да се помучи. Примера књижевница које тек у позним годинама доживљавају пуну стваралачку зрелост има много, а међу њима су Милица Мићић Димовска и Мирјана Стефановић.
Слађана Милачић
