БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Турија (1) Ђак генерације дочекује госте

По сунчаном јануарском дану стижем у Турију из правца Надаља. На улазу у село неколико напуштених салаша и викендица, тужна слика, на жалост тако честа у војвођанским селима.
1

У једној од њих, у старом кухињском ормару прекривеном прашином, затичем комплет шољица за кафу из којих је неко до пре само десетак година сркао црни напитак и уживао.

Улазим у центар места, где се на фасади сеоске продавнице налази велики билборд са именом Марије Медурић, ученице Основне школе која носи име Петра Драпшина, шпанског борца, генерала латнанта, команданта Четврте армије и народног хероја рођеног у Турији. Марија је прошле године проглашена ђаком генерације и њено лепо и насмејано лице најлепша је добродошлица на уласку у село. Док се одмарам на клупи у парку поред лепо одржаваног дечијег игралишта и терена за мали фудбал са тартаном и рефлекторима за ноћно играње - опазио сам једног коњаника како јаше кроз центар села. Момак се са пријатељима спремао за божићно јахање кроз село, једну од традиција Турије.

Oпштина Србобран је једна од ретких у Бачкој која пре Другог светског рата није имала знатнији број немачког становништва па није било ни масовније колонизације, што значи да у Србобрану, Турији и Надаљу велику већину становништва чине староседеоци – Срби, Мађари и Роми
 

Зграда Месне заједнице Турија је подигнута 1928. и једна је од ретких у селима у овом крају које су саграђене у међуратном периоду. Ова зграда има елементе неовизантијске архитектуре а у свом кружном холу чува и богату збирку фотографија које сведоче о историји села: “Двориште Најлона 1920. и неке...” пише изнад фотографије на којој видемо велику тамбурашку банду. Нижу се фотографије: “Хасанагиница” из 1911. са сценама из представе; душтва са тамбурашима испред “Кајзера” негде између два рата, затим фотографије са сценама из жетве, великим стадима оваца... Ту је и фотографија зграде “Опћинског дома са спомеником Њ.В. Краљу”, на којој се види и споменик краљу Александру Другом Карађорђевићу који, за разлику од оног у Дероњама - није поново постављен на своје старо место. Поред улаза у Зграду Месне заједнице налази се и табла са именима 95 мештана погинулих у НОБ-у или убијених од стране окупатора. Неке породице су буквално десетковане: Медурића на овој табли има 13, Јојкића 15, Зеремских 8...

Oпштина Србобран је једна од ретких у Бачкој која пре Другог светског рата није имала знатнији број немачког становништва па није било ни масовније колонизације, што значи да у Србобрану, Турији и Надаљу велику већину становништва чине староседеоци - Срби, Мађари и Роми.

Стижем до Цркве Преноса моштију светог оца Николаја. Храм се налази у лепо одржаваном дворишту. Када смо први пут били црква је била закључана а приликом следеће посете било је у току богослужење са десетак присутних верника. Према извештају Епархије бачке, у парохија у Турији је основана 1730. што значи да је морала постојати и црква где се служба одржавала... 

 


Гроб пилота авиона ДЦ-9 који је пао у Чехословачкој

Хроника туријског гробља бележи један усамљени издвојени гроб који означава место где су у 19. веку сахрањени Паво и Јулијана Јанковић. То место чувају три симпатична јазавичара који су прво лајали да би после један од њих пришао да се мази. Поред гробља налази се једна од туријских нафтних бушотина која је у функцији и заједно са гробовима даје помало надреалну слику. Целим простором доминира капела породице Бељански у којој затичемо изгребану слику “Последње вечере” као и једну “куварицу”.

Пажњу ми привлачи и гроб Јована Попова, пилота, мајора авијације који је погинуо 1975. у катастрофи авиона ДЦ-9 “Inex-Adrije” који је пао код Прага. На само 8, 5 километара од аеродрома, лет који је почео у Тивту завршио је тако што је пао у стамбено насеље окружено шумом. 
У несрећи је погинуло 75 људи, док их је правим чудом преживело 40.  До данас, ова авио несрећа води се као најтрагичнија на подручју Чехословачке.


 

После неколико деценија, око 1750. црква је пресељена ближе тадашњем центру села и ту је постојала више од 90 година, све до разарања у 1849. током “Мађарске буне”. Немајући цркву, априла 1850. мештани су у дворишту Јована Вујића саградили дашчару у којој су се до 9. децембра 1851. обављала богослужења, крштења, венчања и други обреди. 1851. обновљена је порушена црква, с тим да је продужена 2,5 хвата и нешто повишена. По завршетку обнове, осветио ју је Павле Стаматовић, протопрезвитер новосадски 9. децембра 1851. У даљем периоду храм је задржао исти изглед. Иконостас је радио академски сликар Јован Клаић. 

Међу истакнутим свештеницима на парохији у Турији, на првом месту треба споменути Јеврема Јаковљевића, који је овде био парох од 1844. до 1874. Учесник је Мајске скупштине у Сремским Карловцима 1848. као делегирани представник Турије. Био је потпредседник месног пододбора. Затим, Михајло Чолић, парох туријски за време народног покрета 1848/49. био је изабран за председника месног пододбора највише локалне власти за време Револуције. Петар Чолић, Михајлов син, био је дописник београдских листова за време Револуције, школски надзорник, оснивач вечерњих школа, члан управе Уједињене омладине српске. Василије Јојкић, рођен у Турији 1866. парох у Турији 1898-1932. је био хроничар села.

За седам дана на овом месту читајте наставак репортаже из Турије са посебним освртом на стање културне баштине у селу и разговором са мештанима који се сећају времена када је ово село било пуно живота. Према попису из 2022. у Турији је живело 2.057 становника док их је пре Другог светског рата било преко 4.000. Кажу да два века у село није могао да се досели ниједан странац.

Роберт Чобан

EUR/RSD 117.1474
Најновије вести