Али, кад је стекла право на све време овог света, одлучила се пре две године за капитално дело – да извезе цело Мирослављево јеванђеље. Подвижнички подухват вредан дивљења јер је чекају 362 стране и 296 декоративних иницијала, минијатура и заставица. Постоје фототипска и калиграфска издања, али се нико није усудио да иглом и концем овековечи најзначајнији ћирилички споменик српске писмености.
„Дуго сам штрикала, хеклала, радила обичан и бели вез, па и лутке у народним ношњама, где је сваки детаљ етнографски оправдан“, похвалила се Биљана.
„Није ме то више задовољавало па сам пожелела нешто велико и вредно труда, да тако оставим траг свог битисања на земљи.“
Дуго је проучавала ликовност Мирослављевог јеванђеља и поредила га с другим богослужбеним књигама, сваки јој је детаљ био битан.
„Направила сам 12 страна, које су ми служиле као сликарима скице, да испробам материјале“, објашњава Биљана.
„Користила сам свилени конац и разне врсте тзв. златног конца, па и срму, којом су некад украшавани јелеци. Пробала сам и памучни конац, али оставља длачице кад се провлачи кроз платно. Оним за вез такође се није могло радити јер је много дебео, а ако се узме једна нит, брзо се раслоји и кида. На крају сам се определила за по две нити синтетичког за машинско шивење. То омогућава прецизност, танак је и трајан, док за орнаменте користим и златни.“
Набавила је довољне залихе сировог сликарског платна од кудеље, које млечно бледом бојом подсећа на пергамент. Неће га скоро потрошити јер јој је за једну страницу, ако везе девет сати, треба десет дана.
Пут дуг 15.000 километара
За литургије у својој задужбини, Епископској цркви Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу, Јеванђеље је наручио крајем 12. века Мирослав Завидовић, кнез Захумља и старији брат великог жупана Стефана Немање. По повратку у Србију, судбина Јеванђеља пратила је све историјске ломове прве половине 20. века. Нестало је 1903, након убиства Александра Обреновића, и пронађено случајно 11 година касније међу личним стварима краља Петра Првог, кад су паковане за евакуацију. С војском и државним апаратом је стигло на Крф и предато на чување лично премијеру Пашићу.
Упркос одлуци Министарства просвете из 1903. да се преда Народној библиотеци Србије, између два рата остало је у поседу Карађорђевића, чак га је кнез Павле поклонио свом музеју.
Од самог почетка окупације Немци су трагали за Јеванђељем, скриваним у Народној банци, њеној ужичкој филијали и манастиру Рача, били му више пута на трагу, али и поред силних претреса, нису га нашли. Наводно је стављено у банкарски трезор кад је већ био опљачкан и тиме незанимљив. Хроничари су израчунали да је на свом осам векова дугом путу прешло 15.000 километара.
„Текст је писан у два ступца с по 23 реда, кад устанем, урадим три и још три после подне“, објашњава Биљана, којој не мањка самодисциплине.
„Кад „испишем“ страну, пређем на декоративни део, који спада у најлепше српске средњовековне књижне украсе. Ту понекад потрошим дан-два, највише три. До сад сам завршила 18 страна, да радим сваки дан без одмора, празника, суботе, недеље, требаће ми још 15 година. Завидим новосадском мајстору калиграфије Светозару Пајићу Дијаку, коме је за преписивање требало упола мање времена.“
Ипак, Биљана не одустаје, и наглашава да је само смрт може спречити да своју намеру оконча и укоричи, па дарује Хиландару. Јер, у његовој библиотеци Јеванђеље је стајало готово три века, до 1896. Тад је братство, заједно с оснивачком повељом Стефана Немање (у међувремену је нестала), своје највредније реликвије поклонило краљу Александру Обреновићу. Били су му захвални јер је током посете вратио све дугове манастира, којем је претила опасност да буде предат бугарским монасима. Истина, Јеванђеље је било мало „фелерично“, јер је 1846. године, опчињен његовом лепотом, потоњи владика кијевски Порфирије Успенски кришом исекао 166. лист и однео. (Тек лане су стручњаци Националне библиотеке у Санкт Петербургу израдили копију и „великодушно“ је поклонили Србији.) Како пише историчар уметности академик Гојко Суботић, два дана пошто је монарх отишао с даром, дошао је у Хиландар тајанствени гост из престонице Русије, с намером да га купи, не питајући за цену. Жао је Биљани што поклон неће моћи лично да преда јер од Јелене, супруге цара Душана, ниједна жена није боравила на Атосу.
Иначе, често презентира свој „ситније“ послове па је у Сремским Карловцима учестовала у међународној радионици народних ношњи. Стиже и да обнавља старо, традицинално „руво“ и толико се извештила да је од 2002. лиценцирани члан УНЕСКО-а за рестаурацију и конзервацију. Но, није ту крај безграничне радозналости госпође Ећимовић, којој није било тешко да из престонице често запуца у Сивац, да учи да свира гајде од маестра Максима Мудринића. Он је дирнут њеним ентузијазмом, један инструмент, који га је прославио, направио специјално за њу. Летос је ишла чак у Битољ, да се опроба с нимало женственим тапаном, великим бубњем незаобилазним за ритам јужњачког и оријенталног мелоса.
Зорица Милосављевић
