Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија.
Ђурђевдан се сматра границом између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве.
Главни обичаји су: плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци.
Не ваља спавати...
Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан.
На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије.
Ово се чини да би година и дом били берићетни - да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору.
Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.
Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући.
Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.
