Једини, а уједно и најстарији дневни лист на српском језику у Војводини, данашњи назив “Дневник” добио је 1. јануара 1953. Пре 65 година читаоци су одлучили да треба да се зове “Дневник” и да се, као и данас, штампа ћирилицом и с плавим заглављем. До данашњег дана наш лист пред читаоце је изашао 25.769 пута и исто толико дана информисао грађане Војводине, а и других делова наше државе, о актуелним збивањима, догађајима, личностима, појавама...
Први број “Слободне Војводине” припремио је први главни уредник Светозар Марковић Тоза. Око 400 примерака листа умножено је на ротационом гештетнеру у скученом простору, тајно ископаном уз кућу крзнара Ћире Шовљанског. Према запису Љубе Вукановића, једног од доајена “Дневниковог” новинарства, прва редакција и штампарија имале су само 2,66 метара квадратних у којима су били смештени писаћа машина, гештетнер и радио, полица за штампане странице, светиљка која се гасила пре сваке опасности. Вукмановић пише да се верује да су илегалци разнели по Новом Саду око 100 примерака “Слободне Војводине” и да је лист стигао и у Сомбор, Врбас, Бечеј, Суботицу...
Шеснаест књижевника и петорица академика
Нема већег богатства од људи, а “Дневник” је имао част да у њему раде 16 књижевника, међу њима и петорица академика. По седморици “Дневниковаца” назване су улице у Новом Саду, као и у другим градовима и насељима. Они који данас живе у улицама Мирослава Антића, Александра Тишме, Богдана Чиплића и многих других, и не знају да су ти људи стварали историју “Дневника”. Многе награде носе имена “Дневникових” новинара који су се у протеклих 76 година размилели по свим медијима и свуда, као и у матичној кући, оставили печат за сва времена.
Први број “Слободне Војводине” је јединствен и по томе што је изашао у време када је Војводина била окупирана, потлачена и подељена, а цела Европа поробљена. О првом броју “Слободне Војводине”, пише Вукмановић, одмах после рата сазнало се готово све, али је он виђен тек 17 година после штампања. Наиме, почетком јануара 1959. године сазнало се да је историчар Јосип Мирнић из Новог Сада открио у партијском институту у Будимпешти текстове из првог броја “Слободне Војводине”. Преведени на мађарски, били су међу списима о суђењу Марковићу. За новост из Будимпеште сазнао је и Тодор Жикић, наставник у Новом Саду и сетио се да има “Слободну Војводину” и то баш број 1. Но, заборавио јер где га је сакрио-тајно, још у априлу 1944. године. Откриће тог првог броја, написао је Вукмановић, било је чудо. Жикић је први број “Слободне Војводине” поклонио Библиотеци Матице српске. “Дневник” је 4. октобра 1959. објавио да је пронађен први број “Слободне Војводине”, као и да тај првенац има 24 странице, формата 21х33 сантиметара.
У поратним годинама, када се хартија у бившој Југославији набављала на кашичице и плански делила, претила је опасност да лист буде угашен. Због уштеде на хартији једно време је излазио као недељник, и то једном недељно на четири стране. Преживео је и то и поново се вратио свакодневици и читаоцима којих је било у све већем броју.
Предани хроничар протеклих деценија и некадашњи врсни “Дневников” новинар Душан Попов у “Историји “Слободне Војводине” истиче да је лист педесетих година прошлог века стао на ноге захваљујући огласима, који су из године у годину заузимали све већи простор и доносили све већу зараду. Још тих година схватило се да, поред добрих новинара и актуелних рубрика, треба нешто и “продати” како би се преживљавало. Први огласи у листу објављени су далеке 1951. и наредних деценија било их је све више. И данас се без огласа не може и од њих зависи судбина оних који стварају лист.
Мењала су се времена, а с њима и “Дневникови” титулари, али је све време наш лист пред читаоце излазио с актуелним вестима, занимљивим рубрикама, сервисним информацијама. Данас се воде “нове битке” с многобројним дневним новинама и медијима. “Дневник” храбро учествује у њима, бори се за своје парче простора, чувајући традицију, зачету далеке 1942. године.
Љ. Малешевић
