Међу њима је индијска гуска (Anser indicus), која просечно прелази током сеобе 3.000 до 5.000 километара, а која у себоу креће из Монголије, Тибетанске висоравни и из северне Кине, током сеобе прелази преко Хималаја користећи мање од десет процената доступног кисеоника и достижући висину и до 7.000 м, а да за то не користи помоћ ветра.
На листи је и Шљука ливадарка (Gallinago media), којој је просечна раздаљина коју прелази током сеобе 6.800 км, а која без помоћи ветра достиже брзину и до 97 км/х.
Лапонска муљача (Limosa lapponica) у Србији је ретка врста у периоду сеобе, а просечна раздаљина коју прелази током сеобе је 11.000 км. Њен пут од Аљаске до Новог Зеланда држи рекорд за најдужи птичји лет без престанка, лети преко 11.000 км без одмора.
Међу овим птицама је и велика спрутка (Calidris canutus), такође ретка врста у Србији у периоду сеобе, а просечна раздаљина коју при томе прелази је 15.000 км и то с распоном крила од само 20 центиметара.
На лист је и аделијски пингвин чија је просечна раздаљина коју прелази током сеобе 17.600 км, а која пратећи сунце полази из гнездеће колоније до места на коме зимује у области Roš Sea of Antarctica и назад.
Танкокљуни зовој је птица која прелази током сеобе 30.000 км, јер се сваке године сели са места на којима се гнезди у Тасманији и јужној Аустралији на Камчатку на Руском далеком истоку, да би потом наставио даље до Алеутских острва на Аљасци, а затим се окренуо око Тихог океана и вратио се дуж западна обала Северне Америке.
Иначе, највећу удаљеност прелази арктичка чигра (Sterna paradiseaea) чија је просечна раздаљина коју прелази током сеобе 90.000 км, што је далеко најдужа сеоба позната у животињском царству, а коју ова птица прелази од Гренланда на северу до мора Ведела на југу.
Није чудно што је епско путовање овог светског путника инспирисало логотип BirdLife Internationala, чији је представник за Србију овдашње Друштво за заштиту и проучавање птица, илуструјући тиме глобални утицај ове мреже на заштиту птица и природе.
