На Задушнице се у црквама служи литургија и парастос на ком свештеник вином прелива жито, а људи после службе одлазе да обиђу гробове својих најближих. Тамо пале свеће, а свештеници обављају и појединачне парастосе и читају молитве за умрле.
Уколико није могуће отићи на гроб покојника, помен им се служи у цркви.
Верници се, према учењу цркве, на тај празник моле у храмовима и на гробљима за покој душа умрлих, а чине и милостињу.
Задушнице се увек обележавају у суботу, када се одржавају богослужења посвећена преминулима јер је Христ дан уочи Васкрсења, које се увек слави у недељу, тај дан провео у гробу.
У цркви се на тај дан помињу и речи једног од највећих хришћанских богослова Светог Јована Златоустог.
Обичај верника у многим местима је да на тај празник износе храну на гробља.
Храна се дели са људима који посећују гроб, уз помињање за спас душе покојника. Обичај је и да свештеник држи опело упокојенима, а тада укућани узимају по које зрно и бацају га на земљу уз речи „Вечнаја памјат, лака му земља”.
У неким крајевима се, ипак, не излази на гробље, већ се Задушнице обележавају постављањем трпезе у домаћинству, док се опело одржава у цркви. Том приликом домаћин на папиру доноси имена својих покојних предака, како би свако од њих био споменут у молитви. Код Срба влада обичај да храну која се на Задушнице носи на гробље спремају искључиво жене.
Тај празник се никада не обележава у време поста или посне дане. Тада се пеку колачи од белог брашна, просфоре, износи се ракија, вино, пиво, вода, а у неким крајевима и жито.
Храна која се износи на гробље разликује се у различитим деловима Србије. Понегде је то пита, пециво, кафа, , а понегде печење и кувана јаја. Како се верује у народу, ваљда се да се свако ко је дошао послужи макар једним залогајем.
На гробље се носи само онолико свећа колико се покојних помиње.
У источној Србији се верује да свећа упаљена на задушнице гори све до следећих задушница. Такође, постоји веровање да ће, ако се на задушнице не упали свећа, мртви годину дана бити у мраку. Уколико гробу приђе неко са стране, ред је да се понуди храном иако је туђ, јер се на тај дан нико не одбија. Срби верују да је велики грех уколико се на Задушнице неко на гробљу одбије или отера од гроба.
Српска православна црква у току године обележава јесење или Михољске задушнице, затим летње Духовске, пролећне уочи Великог поста и и зимске које се зову још и Митровске.
(Дневник, Telegraf.rs)
