- Поготово оне девојчице и жене које током одрастања гледају или су изложене насиљу, које су занемариване, које расту у депримираним срединама, невидљивим за систем, у културама и заједницама где се многе насилне праксе сматрају уобичајеном или стандардном нормом, и као такве наилазе на нереаговање јавности и система - објашњава Андријана Радоичић Недељковић из НВО „Атина”. - Те девојчице и жене најчешће завршавају у паклу трговине људима, јер су, на неки начин, погодне за трговце, с обзиром на то да знају да ће реакција, односно трагање за њима изостати.
Једна од претпоставки је и да су жртве лаковерне, наивне, недовољно интелигентне, али то није случај.
- То је једна врло опасна предрасуда јер, најпре, није тачна, а са друге стране ставља велику одговорност на саму жртву, која никада није одговорна за експлоатацију која јој се догодила - категорична је Радоичић Недељковић. - Оне су намамљене у ту ситуацију, односно неке њихове животне околности су искоришћене против њих. То су манипулација потребом за емотивном блискошћу, припадањем и другим потребама које има свако људско биће, а које није успела током одрастања да задовољи на уобичајен начин. Желећи да то уради током живота, да има неког свог, да буде прихваћена, наилази на особе које су спремне да то искористе. Напомињем, одговорност је искључиво на тим особама, односно трафикерима.
Различити социјални и друштвени фактори повећавају ризик да неко постане жртва трговине људима, али се трафикинг дешава свуда, само се разликују облици и начини на које системи реагују на ову појаву.
- Када говоримо о Србији, многи економски фактори утичу на то да постоји много више ризичних ситуација за наше грађане и грађанке него у случају развијених земаља. Ту првенствено мислим на потражњу посла у иностранству, али и различите друштвене прилике које се стварају у самој земљи - додаје наша саговорница. - Трговина људима не значи само одлазак у иностранство и прелазак границе. Примера ради, када промовишемо Србију и српски туризам, чућемо и јавно да се говори о добром проводу и лепим женама и то је нешто што је дубоко укорењено и пропагира се, те не чуди што је сексуална експлоатација честа. Када читате штампу и гледате телевизију, видите и чујете за разне облике експлоатације, али не у превентивном тону, већ се пропагира као наша нова нормалност. Питање је шта ћемо имати код нових генерација које долазе, нарочито када је у питању дигитална експлоатација и врбовање путем интернета.
Жртве трговине људима најчешће потичу из сиромашних средина, али опет је нетачно уврежено мишљење да су у највећој мери у питању Ромкиње.
- Према подацима којима располажемо, нема никакве разлике да ли су у питању Ромкиње или припаднице неких других националности. Наравно да неко ко је образованији има већу позорност, лакше може да препозна да је реч о превари... Онај ко је необразован и нема ширину и друштвене контакте, он је рањивији, а то су углавном деца – објашњава Александра Љубојевић, директорка Центра за заштиту жртава трговине људима. - У породицама где има насиља, где мајка трпи насиље од оца или неког другог сродника, те девојчице су најугроженије, оне расту са тим, то им је нормалност. Или тамо где се мајка бави проституцијом, где је отац алкохоличар, екстремно необразовање и сиромаштво, то су ризичне ситуације.
Док су жене најчешће жртве сексуалне, мушкарци су углавном жртве радне експлоатације, коју због нашег балканског менталитета тешко признају и прихватају.
- Имали смо 2014. велики случај радне експлоатације више од стотину мушкараца из Србије, у Сочију, кад се градила инфраструктура за зимске Олимпијске игре. Међутим, како се системи едукују о томе шта је трговина људима, све више случајева откривамо или их неко пријави. Врло су ради да сарађују када им се објасни, да наплате штету или да их склонимо из тог окружења – додаје Љубојевић.
Малина Војводић
