"Отварање архива лепо звучи, али постоје многе препреке које треба прескочити. Једна је саопштена већ јуче, а то је да су до краја године попуњена сва места за истраживаче'''', наводи Димић за Танјуг.
Димић, иначе члан Мешовите заједничке комисије о (Алојзију) Степинцу, каже да није познато шта је о Степинцу сабрано у Ватиканском архиву, шта се од тога уништава, а шта селектује и износи пред истраживаче, али верује да ће документа потврдити или оповргнути одређене тезе о загребачком надбискупу које су већ присутне.
Напомиње да је Ватикан институција са дугом традицијом чувања архивске грађе и да је уступа само једном делу истраживача.
''То треба имати на уму када говоримо о отварању архива. Ми не знамо шта је сачувано, шта ће бити дато истраживачима, то су велике непознанице, а пракса је показала, на грађи која се тиче средњег века, да постоји склоност ''препакивања'' докумената'''', каже Димић.
Истиче да у ватиканским архивима постоји више нивоа тајности и да није познато који ће бити отворен овог пута, те да истину коју жели да саопшти Ватикан прилагођава, пре свега, својим ставовима, а тек онда потребама истраживача и научника.
Димић објашњава да канонско право Римокатоличке цркве тачно одређује начин на који се чува и селектује архивска грађа коју прикупљају свештеници и шаљу у бискупски архив, а после одређеног времена уступа се Ватикану, посебно када се процени да је потенцијално угрожена.
''Претпоставља се да је због доласка комунизма најосетљивија грађа из Загреба и осталих бискупских и надбискупских центара отишла у Ватикан. Рецимо, постоји мистерија шесте књиге Степинчевих дневника која је вероватно у Ватикану'', каже Димић, коаутор књиге "Алојзије Степинац: Држава, црква, надбискуп (1934-1941)".
Напомиње да јавност и истраживачи треба да имају на уму намеру са којом се отвара архивска грађа.
Додаје да римокатолички историчари истражују Степинца од 1981. године и да је за скоро 40 година објављено близу 700 докумената о загребачком надбискупу, као и да се у предговору књиге Јураја Батеље "Блажени Алојзије Степинац – Спашавање Јевреја и Срба у Другом светском рату'', објављене прошле године, наводи да је аутор прегледао скоро 45.000 страница о Степинцу и његовој улози у Другом светском рату.
''Ми историчари, који не штитимо цркву, већ трагамо за истином о њеној улози у прошлости не можемо да некритички прихватимо оно што нам се саопштава јер су неки документи показали каква је била улога цркве у том периоду", каже Димић.
Као пример наводи документ који је открила Мешовита комисија за истину о Степинцу, а који је настао из пера Зигфрида Кашеа, Хитлеровог опуномоћеника за Независну Државу Хрватску, који се 1945. године на једном саслушању дотакао питања православног становништва на Балкану у Другом светском рату.
Каше је, према речима Димића, испричао да су Немци имали план да се населе у околини Марибора и у северном делу Славоније, а Степинац им је, по наводима тог документа, "саветовао да иселе Србе са тих простора".
"У том процесу је према неким проценама исељено 600.000 Срба, а око 240.000 њих је покрштено. Ту тему је отворио Ватикан, али видећемо да ли ћемо наћи документе по којима су, како Католичка црква тврди данас, ти Срби само враћени у римокатоличанство", назначио је Димић.
Он је мишљења да, ако Ватикан отвара своје архиве, и државе на простору бивше Југославије морају да отворе своје архиве и Мешовитој комисији учине доступном сву грађу која се тиче Римокатоличке цркве.