- Не знам зашто, али још од најранијег детињства волео сам голубове, прво оне уличне, а онда сам кренуо на изложбе. Тада сам схватио да нећу да се бавим дивљим него спортским голубовима. Четврт века сам држао летаче и са њима правио одличне резултате у старој Југославији. Једног момента сам престао и направио паузу дугу две године. Али, онда сам почео да их сањам, сањам да их нисам нахранио. Ко се једном тиме зарази, не може да престане. Одем са женом на море, и док она тражи смештај, јер боље говори енглески, ја одмах нађем голубара. Гледам у небо, па кренем између улица и голубови ме одведу код газде. Жена не може да верује – прича Бућан.
После паузе, Милан је одлучио да се бави одгојем писмоноша.
- Писмоноше су најпаметнија раса голубова. То је прави Спартанац, за њега нема препреке. Он ће доћи кући са даљине од 700 - 800 километара. Писмоноше лете у зависности од ветра, 60 или 70 километара на сат. Из Грчке, рецимо, стигну за седам сати - објашњава Милан.
Кад се тркају, голубови се пуштају рано ујутру. Важно им је да се одмах орјентишу, и кад ухвате правац, нема више проблема. Већ кад улете у Србију, они препознају терен, лете аутопутем, сви заједно до Смедерева, а онда се раздвајају, свако на своју страну, ко у Зрењанин, ко у Црњу, ко у Нови Сад, Сенту...
- Лете у јатима али у сваком има по један Болт. Да гас и остали не могу да га стигну – каже Милан.
Најбржи голубови писмоноше у свету немају цену. Они који их желе, највише Кинези и Корејци, плаћају доброг голуба и до 150.000 евра.
- У Белгији и Холандији то је читава индустрија. Голубови имају своје препарате, суплементе, одгајивачнице имају и до 15 запослених, тренере, возаче… Код нас је то још хоби. Ја се држим природних препарата - бели лук, пивски квасац, и то даје резултате. Најважније је да голуб буде здрав, вакцинисан и да се стално тренира. Моји бар два пута недељно лете из Смедерева до Зрењанина. Мотивација им је – партнер. Сваки голуб има своје гнездо. Одаберем бољег, некад је то женка некад мужјак. Бољи лети а онај га други чека. Кад се виде после два, три дана, каква је то срећа. Тркач прво пије воду, а онда следи љубависање - говори Милан.
Писмоноше се тркају из Грчке. Тамо оду специјалним камионом, пусте се са плаже, у истом моменту њих 5.000 комада, и почиње трка.
- Кад се тркају, сви чекамо, не дишемо…Последње метре голуб пикира, скупи крила и правац у своју рупу. Сваки има електронски прстен и електронску антену, тако се очита резултат – објашњава наш саговорник.
Млади голубови су бржи, али су старији паметнији.
- Млади јуре као без главе, лете кроз облаке само да стигну први. Старији су мудрији. Увек ми млади дођу покисли, многи и погину од громова и муња, а старији избегне облак. Закасни 1,5 минут, ал’ дође сув – истиче Милан и додаје да је имао једног омиљеног голуба Попаја, који је био прави победник али се једног дана само није вратио. – Или је настрадао, или га је неко ухватио и држи га за расплод. Али, ако га икад пусти или Попај побегне, он ће кућу наћи, додаје Милан.
Последње две године Милан ради у тандему.
- Тандем се зове Бућан и Анчић. Анчић је мој другар из Беча, заљубљеник и залуђеник. Кажем, он је задужен за маркетинг, а ја за тренинг. Он купује голупчиће, ни не питам га колико их плати, и донесе да их ја тренирам. Кад га ја научим, нико не може да га преучи – вели овај голубар.
Милану је до пре годину дана много помагала мајка, која живи у кући где су и голубови.
- И она их је тренирала, ја сам је научио. Чак су били бољи са њом, јер она има спорије покрете, они то воле. Обуче моју јакну, и вежба их, милује их, игра се са њима... После сам се шалио кад моји голубови победе неке озбиљне играче, кажем, победила вас баба Драгица из Шумице – кроз осмех каже Милан Бућан.
Милану је голубарство и даље хоби на ком само прави – минус.
Жељко Балабан
