Међутим, та урбанистичка монотонија није нимало сметала недавно преминулом великом архитекти Миланом Палишашком. Рођен је 1927. у познатој и добростојећој фамилији у Бачкој Паланци, где завршава основну школу, да би га родитељи потом уписали у реномирану новосадску Државну мушку реалну гимназију „Краљ Александар I” (данашња „Змај Јовина”). Она је, када је завршио трећи разред, суморног пролећа 1941. преименована у Мађарску краљевску, али су предавања и даље била српском језику, што је јединствен пример „толеранције” хортијевске власти у Војводини. Једва је имао 17 година када је добровољно отишао у партизане и доспео на Сремски фронт, стратиште где су против искусних солдата Вермахта слати и страдали многи голобради младићи, мобилисани углавном по Шумадији и Београду. Тамо је пушку носио и његов каснији колега и нераздвојни пријатељ Богдан Богдановић.
Након ослобођења, по убрзаном темпу, окончао је седми и осми разред, а потом, 1953. студије архитектуре. (Завршио ју је и његов брат, али није имао амбиције да напушта родни крај). Једва да је урамио своју диплому, а с двојицом колега је освојио прво и треће место за идејно решење Трга Републике у престоници ФНРЈ. Затим сам на јавном, а анонимом конкурсу за Југословенски павиљон у Стокхолму. Реткост је, тешко поновљива, да неком, као Палишашком 1960. припадну све четири прве награде за идејна решења државне презентације по сајмовима у Измиру, Франкфурту, Стокхолму и Тунису. И много касније је добро „паковао” Југославију за светске изложбе у Токију, Ванкуверу и Севиљи.
Током деценија нема дословно ниједне иоле значајне струковне награде која га је заобишла, међутим, признаје да је 1963. за њега кључна година јер се тада дефинитивно кретивно профилисао и развио, живећи у Њујорку (наравно, са супругом), као стипендиста Фордове фондације.
Никад се није позивао на своје ратне заслуге, већ је био врло поносан на то што је послове углавном добијао на анонимним конкурсима. Мада је пројектовао двадесетак репрезентативних стамбених и пословних објеката у резиденцијалном центру Београда, ипак је био посебно цењен као ентеријериста. У све цеховске антологије су увршћени примери како је адаптирао или опремио Андрићев музеј, Етнографски и Музеј примењене уметности, стари и нови сегмент Народног позоришта, те 30 спратова седишта некадашњег спољнотрговинског гиганта „Генекса”. Смешкао се што је подземна станица „Вуков споменик”, коју је он опремио, упамћена по великој спрдњи – након што ју је Милошевић помпезно отворио, режимски медији су је прогласили почетком београдског метроа.
Ретко је помињао суревњивости појединих академских котерија, због којих није позван да предаје на београдском Архитектонском факултету, већ дуго био професор Факултета примењених уметности. Студенти га памте као строгог, али изузетно инспиративног педагога, ренесансно широког знања и интересовања.
Мада већ етаблиран, не само у Београду, а признат и у светским еснафским круговима, стигао је да се одужи и својим Паланчанима, да га не могу заборавити. Госте са стране смештају у хотел „Турист”, из града одлазе и враћају се с аутобуске станице, док је шетња крај Дунава немогућа без погледа на споменик „Обелиск на насипу”, симбол борбе против поплаве библијских размера 1965. који је, такође, он пројектовао.
Вајкао се да му је, мада није волео, пречесто западало да ради реконструкције појединих објеката.
„Велика је то, неописива робија“, говорио је Паликашки.
„Као да треба довршити роман који је неко започео па се морате држати његове фабуле и замишљених ликова. Нешто као пловидба по великим таласима, а у уском каналу.“
Попут својих сталних инспирација, пионира модерне архитектуре, Ле Корбизјеа, Валтера Гропијуса или Френка Лојда Рајта, сматрао је да се архитектура не своди само на фасаду и зидове већ на комплетан амбијент, пријатан да се у њему живи или ради, па је дизајнирао и намештај, детаљно естетски усавршен.
Шалећи се на рачун своје времешности, цитирао је Николу Добровића, једног од најзначајнијих бардова југословенског неимарства минулог века: „Да бисте били добар архитекта, морате дуго да живите”.
„Срећом, имао сам довољно времена да урадим и неке, чини ми се, пристојно добре ствари да „замажем” претходне брљотине, нарочито из надобудне младости, и да их људи брже забораве“, причао је свом кафанском друштву, које се сећа да је био господин-боем старинског кова.
Антиталентима ни компјутер не помаже
За себе је често знао рећи да је човек који је непоправљиво „заостао” у 20. веку.
„Осим основне професије, бавио сам се у животу заиста свим и свачим. Од сликања акварела и готово свих видова дизајна до свирања yеза на хармоници. Дакле, мора се руком. Међутим, наступила ера компјутера, па ми се чини да данашњи млади више не умеју да оловком нацртају ни Чича Глишу. Убеђени су у то да и најнакараднију идеју може поправити софтвер. Е, такав генијалан програм никада неће бити направљен, па ни да га Да Винчи измишља!“, нагласио би Паликашки.
Кад је пре четири године, поводом шест деценија рада, штампана монографија посвећена свестраном стваралаштву Палишашког, било је потребно више од 300 страна само да се поброје и бар овлаш анализирају (до тада) 142 дела. Иначе, његов опус већ је био тема и магистарских студија.
Један од последњих послова који је прихватио био је да окући свога пријатеља Душана Дуду Ивковића. Није било једноставн, јер је у комплекс простране виле требало да уклопи и 200 квадрата два голубарника. Јер, сваки клуб који је ангажовао недавно пензионисаног легендарног кошаркашког тренера, знао да ће у уговору стајати клаузула да му уз дом обезбеди одговарајући простор за његове високолетаче.
Милош Суџум
Мишко Лазовић
