Четвороточкаш је досад имао излазак на две интервенције, од којих је на првом „ватреном крштењу” имао гашење депоније код надвожњака и аутопута, недалеко од Новог Сада.
- Недавно смо на војном отпаду за „јефтине паре” купили нешто од опреме, нова је али је и одбачена - објашњава председница ДВД Ковиљ Радмила Рандељ, добровољка коју су акција и адреналин привукли да озбиљно закорачи тај „мушки свет”, како га је и сама назвала. - Треба се пробијати. Приметим да је њихов однос према мени такав да мисле да, зато што сам женско, мање знам и немам никаквог искуства. Не обраћам пажњу на то, ја још увек учим.
Тренутно је њих 17 на привременој и приватној адреси у Ковиљу, док чекају парцелу на којој ће моћи да изграде адекватну гаражу и просторије за чланове, које би користили и за држање обука и вежби. Распоређени у сменама, на располагању су својим мештанима сваког дана од 9 до 21 час. Још увек их нема довољно да би покривали и трећу смену, али будући да им је главни циљ омасовљење, не искључује се могућност да ће се у наредном периоду и десити да буду ангажовани 24 сата.
- Прочула се у селу прича о набавци, кажу да је супер што се Друштво покренуло у месту, а и ми се трудимо да их анимирамо - прича наша саговорница. - Распитују се људи за нас, заинтересовани су да се учлане, а деца воле да се сликају поред камиона.
Од малих ногу добровољно ватрогаство привукло је и Драгана Сомборца који је своје искуство исткао најпре у Каћу, а потом и у свом селу где је привремено имао и функцију председника ДВД Ковиљ.
- Сви поред овога имамо и приватни посао, али овде смо из љубави - искрен је Сомборац, додајући да их понеки суседи доживљавају као хероје, али и да их многи поистовећују са професионалном бригадом. - Нисам имао неке озбиљније интервенције досад. Кренуо сам као пионир и увек су све то старији радили. А овде у Ковиљу годишње имамо око осам изалазака на терен и то због пожара на помоћним објектима, у домаћинствима, на кући и на отвореном. Углавном је реч о несрећи и непажњи. Најчешће се појављујемо као помоћ бригади, али сад кад имамо своје возило, све то ће бити другачија прича.
Осим адреналина, акције и дечије „заљубљености”, осећај да сте некоме помогли и спасили живот, од непроцењиве је важности за Драгана Стојића који је поносни носилац добровољне ватрогасне униформе од пре три-четири месеца.
- Хтео сам да видим да ли могу да помогнем, јер док дођу ватрогасци из Новог Сада и Каћа, овде свашта може да се деси - каже Стојић. - Ја заиста мислим да треба да чинимо другима добро, да би нам се добро и вратило. А и кад нас је више, онда све можемо.
Текст и фото: Л. Радловачки
