Горка кафа рударска, с пола километра камена над главом

Горка је данас кора рударског хлеба, људи раде у хладној утроби земље, без сунца, у прашини и

константном страху од обрушавања прокопаних тунела из којих ваде руду која им тај хлеб доноси; а све то ни за приближно онако велику плату какву су могли да постигну у срећнија времена бајковитог социјализма, када су умели да зараде и дупло више него директор рудника. Свакодневно спуштање деценијама старим лифтом неколико стотина метара под земљу не захтева само искуство и озбиљну стручност у послу, него и посебан ментални склоп, својеврсан пркос према животу и смрти којој се из дана у дан смејеш у лице, посебну дозу црног хумора и одсутво сујеверја, због чега се рудари код нас међусобно не поздрављају са „Добар дан“, него једноставним „Срећно!“. Тим истим лифтом у мрачну јаму подземног рудника бакра Рударско-топионичарског басена Бор недавно се спустила и група новинара и блогера, и имала шта да види и чује...

 

Иако археолошка истраживања невосмислено показују да су у околини Бора још стари Римљани радили рудиментарну експлоатацију злата из речних наноса, почетак озбиљног рударења везује се за крај 19. века када крећу геолошка истраживања и конкретно 1903. када је борски рудник почео са радом. Основао га је познати српски индустријалац Ђорђе Вајферт, који је убрзо схватио да се ради о исувише скупом пројекту да би могао самостално да га исфинансира, након чега је обезбедио константан прилив француског капитала, као и квалификованих рудара у Бор.

 

Данас, испред петоспратног торња где се налази масивна конструкција лифта носивости 20 тона којим се рудари спуштају на посао је спомен обележје подигнуто на месту једног од чак 33 радна логора у околини Бора. Наиме, бомбардовањем Београда 6. априла 1941. Други светски рат се званично обрушио и на ове просторе, а већ 11. априла немачке окупационе снаге су запоселе рудник како би обезбедили континуитет производње злата и, наравно, бакра као војно-стратешког материјала за производњу муниције. Намеравали су да транспорт и производњу подигну на виши ниво изградњом далековода и пруге од Костолца до Бора, за шта доводе додатну принудну радну снагу, депортујући овамо ратне заробљенике из читаве Југославије и других окупираних земаља на присилан рад у руднику. Ови логори јесу били радни али су казне за недовољан рад или непослушност биле веома сурове, попут везивања руку и качења заточеника о дрвене греде на сунцу или хладноћи. Најпознатији заточеник био је мађарски песник Миклош Радноти, који је иза себе оставио и свеску песама које детаљно описују страхоте проживљаване током немачког радног терора над заробљеницима. Њега је на почетку рата присилно регрутовала мађарска војска али је као Јевреј пребачен у „раднички батаљон“ за тешке физичке послове. У Борски рудник стиже почетком 1944. и неколико месеци бележи шта је тамо видео, све док партизани нису натерали његову групу на повлачење према Мађарској, дуги марш који многи од њих, укључујући и Раднотија, нису преживели.

 

Продужавамо у рудник, задужујемо прописану заштитну опрему и, помало замишљајући себе као Толкинове патуљке из чувених рудника Морије, улазимо у страшни лифт изнад којег је велики натпис „СРЕЋНО“. Претходно смо више пута упозорени да би онима са страхом од затвореног простора било паметније да нас сачекају горе, што неки и чине. Ми остали скупљамо остатке храбрости и, глумећи ноншалантну прибраност, проводимо наредна три минута у потпуном мраку, спуштајући се у јаму брзином од око 4м/с. Срећом, наш шармантни водич, мастер рударства Саша Србуловић нам држи пажњу и тера страх занимљивим причама целим путем. Стижемо на 11. хоризонт на дубини од 400 метара, од укупно 19 колико их има, ниво где је рударење давно завршено али је први утисак и даље спектакуларан. Тунели су пространи, таванице на преко три метра висине, а стена стабилна иако се не усуђујемо да скинемо шлемове. Чудан је то осећај, сиђеш безмало пола километра у утробу планине, а и даље се налазиш на 47 метара изнад нивоа мора?! Рудари копају неколико стотина метара испод нас, на 235 метара испод мора и на моменте као да чујемо звуке њиховог радног дана...

 

Рудник ради 365 дана у години, четворобригадно у три смене и дешава се да неки рудари зими када су дани краћи по недељу дана не виде сунце јер на посао долазе пре зоре, цео дан проводе у јами и на површину се враћају тек када је сунце већ зашло. У јами је у смени истовремено 36 рудара и по закону нико од рудара не сме да се удаљи нас већу раздаљину од оне на којој колеге могу да га чују. У окну стална температура од ча 18 степени Целзијуса уз исти квалитет ваздуха, с обзиром да се са површине упумпава компримирани ваздух, док се из јаме испумпава вода. Прилив подземних вода на тако великим дубинама је огроман и само једна рудничка пумпа за њено испумпавање има капацитет од 200 м3 на сат. Обично ради само једна, али рудник располаже са шест таквих пумпи за случај опасности и истовремено обилно испумпавање воде. Иако од ње константно прети опасност, вода је доле драгоцена јер снижава температуру и смањује количину прашине код најзахтевнијих бушења. Ова вода није тек обична текућина јер сва атмосферска влага проласком и филтрирањем кроз стене постепено раствара минерале у њима и после их понесе на површину посредством рудничких пумпи, те горе стиже такозвана „плава вода“ која је изузетно богата минералима. Даље се технолошким процесима из воде издваја бакар тако што јој се додаје пуно јефтиније гвожђе, што представља најјефтинији начин добијања бакра.

 

У већим коповима је посао механизован, те бушење обављају такозвана „бушећа кола“ која с ласерским навођењем буше неколико рупа истовремено, док се у мањим тунелима и даље мора радити ручно. Потом долазе минери и пробушене рупе пуне експлозивом, који се на крају сваке смене не детонира истовремено, него у нарочитој секвенци са сићушним размацима између експлозија, што омогућава додатно дробљење руде током минирања и тако максималан ефекат уз минималну потрошњу „динамита“. Из борског рудника је могуће извадити 600 тона руде бакра на сат.

 

Нажалост, јасно је да нам није могло бити дозвољено да се придружимо правим рударима у послу, али смо зато радо обишли место где се они макар мало опуштају у свом мрачном дану под земљом. На 400 и кусур метара дубине налази се и кафана „Јама“, живописни рударски клуб у једном од неактивних тунела, где може да се пуши, да се попије кафа или неко освежење или да се са прастарог аналогног телефона с бројчаником контактирају најближи. Столови са дугим клупама од тесаног дрвета, руднички орнаменти и комади алата и руде, те соцреалистички бакрорези из рударског живота више него достојно дочаравају аутентичну атмосферу. А међу фотографијама на зиду од стене и портрет најзнаменитијег рудара ових крајева, неправедно помало запостављеног Међеда Хусеиновића, који је више пута обарао рекорде у вађењу руде радећи, каже рударска легенда, са две бушилице истовремено; у свакој руци по једном! Ако знамо да је таква бушилица тешка 30-ак кила и са бургијом дуга преко 3м и да производи снажну вибрацију, процените сами колико је то „лако“ изводљиво...

 

Некада се говорило да, ако ти је живот горак, пијеш слатку кафу. Ако је заиста тако, рудари вероватно пију шербет! Зато смо ми доле у јами попили горку кафу, заборављајући на трен бесмислене муке сопствене свакодневице, из поштовања према људима којима је још теже, да би нама било макар мало лакше...

Текст: Александар Грубеша

Фото: Споменка Марковић Аврамов

EUR/RSD 123.4583