Не зна се ко га је тачно подигао, али се име ове богомоље први пут спомиње у 16. веку, посвећен је Светом архангелу Гаврилу а у њему се налазе мошти Григорија Куманичког. За њега су везане бројне легенде, а препричавају се чуда и исцељења која су се десила у овом манастиру.
- Људи су долазили у колицима, да би након прочитаних молитви оздравили и стали на своје ноге. Овде долази и много брачних парова који не могу да имају децу и моле се. Кад прође пост дођу у Куманицу, где им се читају молитве. Занимљиво је да су после тога добили потомство. Ово је заиста једна велика светиња, исцељења која су се овде догађала преносе се са колена на колено. Овде и сада долази велики број верника. По оздрављење, спас и на молитву, каже мештанка села Баре.
Да је манастир познат по исцељењима потврђује и отац Николај, старешина манастира Куманица. Оно што је мање познато, додаје он, јесте да је манастир једва преживео рушење и то само захваљујући слози народа.
- Манастир Куманица требало је да буде срушен када се градила пруга Београд - Бар јер се налазио на тој предвиђеној траси. Међутим, верујући народ то није никако допустио. Тада су се побунили сви, и православци и муслимани, били су сложни и спасили су манастир. Тако да пруга пролази поред њега, каже за РИНУ отац Николај.
Како се за њега везују многа оздрављења, у манастир Куманицу долазе путници намерници из свих крајева света, али и свих вероисповести. До скоро се до њега једва стизало орунулим макадамским путем, али овог лета је након толико чекања коначно урађен асфалтни прилаз из села Баре, што много значи монасима, али и свим верницима.
Монахиња у манастиру, мати Гаврила каже да је пут био јако лош и да колико год да су га насипали и радили пропусте, вода га је сваки пут однела.
- Слава Богу на свему, и онемо ко је дозволио и ко је учинио и ко јо урадио пут, да их Господ награди.”
(РИНА)
