Ова награда се додељује с намером да укаже част младим појединцима који су остварили изузетне резултате у научним активностима од великог значаја за Дунавски регион. Оља је претходно, 2022. године, за укупан научни ангажман у земљи и иностранству добила Награду Фонда „Др Зоран Ђинђић” за младе научнике и истраживаче, као и Специјално признање Фондације „Доц. др Милена Далмација” за најбољу докторску дисертацију у области заштите животне средине.
Нема сумње да друштвена признања пријају младом научнику. Али осим што повећавају видљивост, да ли истовремено отварају и неке нове могућности, пре свега истраживачке?
– Бити препознат на европском нивоу као носилац Данубиус награде за младе истраживаче свакако пружа вишеструку могућност за унапређење истраживачких капацитета индивидуе, а последично и комплетног научног тима, пројекта и научноистраживачке организације те особе. Приликом евалуације пројеката, све више се цене достигнућа која су дефинисана као самостални допринос научној изврсности и иновативном стваралаштву. Управо у та достигнућа спадају и оваква друштвена признања. С обзиром на то да се Данубиус награда додељује за допринос унапређењу истраживања у Дунавском региону, за мене то значи и да пружа увид у могућности које наука има ван фундаменталних схватања и да је неоспорна веза науке и привреде за даљи напредак модерног друштва.
Препознаје ли индустрија значај ваших истраживања? Својевремено, ако се добро сећам, за један веома потентан иновативни пројекат нисте успели да пронађете правог партнера у привреди, па је изостала и готово извесна подршка Европске банке за обнову и развој...
– За почетак, да би индустрија препознала значај истраживања која се овде спроводе, она мора и да постоји. Нажалост, велики део наших индустријских капацитета је на паузи годинама и деценијама, док иностране компаније углавном не пребацују развој и истраживање нових производа у Србију, већ само производњу. Искуство говори да мали произвођачи немају финансијских могућности да развијају производе на научној основи, а средња предузећа су скептична да ће изгубити поверење потрошача ако избаце нешто ново на тржиште захваћено инфлацијом. Са друге стране, многобројне научноистраживачке организације не препознају административне потребе за брзом реакцијом у преговарању са привредним субјектом, троми систем јавних (не)набавки је велики изазов, а временски оквири многих научних активности превазилази границе прихватљивости за креирање и комерцијализацију производа од стране привреде. Из оба та угла посматрано, разумљиво је онда неповерење и веома често се одустаје од концепта „наука привреди“ и пре било какве детаљне анализе.
Први пут кад сам се усмерила на представљање својих истраживања привреди била сам истраживач са свега годину дана искуства. Ишла сам од врата до врата компанија да би ми се пружила уопште прилика да нешто кажем о својим истраживањима. Када сам тај корак превазишла и нашла неког ко жели да ми изађе у сусрет, пријавила сам идеју за Зелени иновациони ваучер који је додељивала Европска банка за обнову и развој. Без икаквих већих очекивања, јер искуство није било на мојој страни. Међутим, успели смо то да добијемо, али не и да прескочимо захтеве научноистраживачке организације по многобројним питањима. Након што сам обавестила привредног субјекта и Банку о ситуацији, једноставно је повучен предлог, привредни субјект није желео да буде финансијски оштећен, прилика за реализацију сарадње пропала, а ја као млад истраживач исечена у корену система којем припадам. Данас, када је угашен тај почетни ентизијазам и са јасним погледом на систем вредности у којем живимо, имам другачији приступ свему. Са стеченим специјалистичким звањем, радом у акредитованој лабораторији, и многобројним посетама привредним субјектима, обучавала сам се довољна да сагледам различитости између научника и привредника. То искуство ми је данас најзначајнији алат који имам. До сада смо реализовали више од 10 успешних сарадњи са привредним субјектима на основу којих су публиковани и радови у међународним часописима, техничка решења на националном нивоу, пријављен патент, а неки од производа се спремају да изађу на тржиште.
Међународни програми, поготово Хоризонт Европа, инсистирају на томе да пројекти у фокусу имају развој привреде, односно развој нових производа. Да ли је за младог истраживача добро или ограничавајуће када му се апликабилност унапред постави као својеврсна циљна равнина?
– Сматрам да је решење сваког изазова и напретка привреде управо сажимање са науком. Не постоји комплетан одговор данашњем потрошачу и модерном друштву ако производ не може да оправда (превелика) очекивања и да додатни допринос квалитету живљења. Из тог угла је јако добро да научници буду усмерени на развој привреде, јер је то својеврсни оквир за постизање далеко већег бенефита од онога што фундаментална истраживања доносе. Мислим да је то свакако добра и инсипиративна ствар на свим нивоима за научну изврсносту, од почетне идеје до комерцијализације производа. Такође, када вам тако дефинисана циљна равнина доноси и профит, много сте сигурнији у своја истраживања, отварате се ка таквим ситуацијама и буди се додатна жеља да испољите свој научни потенцијал.
Истраживање антимикробне резистенције
Део сте конзорцијума који је добио подршку за реализацију пројекта кроз програм Призма Фонда за науку Републике Србије. О каквом је пројекту реч?
– Кроз програм Призма Фонда за науку одобрен је пројекат под називом „Tracking antimicrobial resistance in diverse ecological niches - one health perspective (ТРАЦЕ)“ са изузетним конзорцијумом са 6 различитих научноистраживачких институција. Пројекат је усмерен ка решавању постојећих и нових изазова антимикробне резистенције на основу испитивања најзначајнијих извора приоритетних бактерија са високом отпорношћу на познате антибиотике. Савременом методологијом из области молекуларне биологије ће се вршити процена разноликости споменутих бактерија и њихових гена, чиме је први пут усвојен оваква начин истраживања антимикробне резистенције у Србији. Наша држава је једна од земаља југоисточне Европе са значајним процентном високорезистентних бактерија у установама од јавноздравственог значаја, те је управо овај пројекат шанса за развој истраживачке основе за рационалнију праксу примене антимикробних субстанци и борбу против овог феномена.
Ваш научноистраживачки рад, између осталог, обухвата истраживања из области прехрамбене биотехнологије и хране будућности. Шта то конкретно значи: каква је то храна будућности?
– Храна будућности или функционална храна треба да омогући сваком од нас да задовољи основну нутритивну улогу хране, али да уз то омогући и додатне бенефите које се везују за одржавање или унапређење здравственог стања. Разлог оваквог концепта лежи у чињеници да ужурбан начин живота и велика количина стреса на дневном нивоу доводи до смањене бриге о здрављу, конзумирања производа без одређеног редоследа, хране која је најчешће доступна и слично. Због тога смо тежели да направимо низ производа који се у нашем региону конзумира свакодневно, али у виду фунционалне хране. Тако је, рецимо, наш тим успешно формирао јогурт са додатком биоактивних једињења изолованих из бундеве, дурум тестенину са каротеноидима из шаргарепе, кефир са додатом активношћу дивљих купина, ферментисане напитке са додатком традиционалних биљака које делују антимикробно, итд. Значи, све су то производи које ми конзумирамо, али на овај начин оне имају и функционалну улогу кроз додатке које утиче на формирање здравијег живота. Заменом обичне за функционалу храну избегла би се и потреба да вештачком суплементацијом, степен обољевања би био мањи, а веома често је управо оваква храна прави избор за децу која су пробирљива по питању уноса воћа и поврћа.
Једно од поља Вашег научног интересовања везано је и за коришћење вештачке интелигенције. Лаику је, признајем, тешко да повеже АИ са бактеријама?
– У томе управо лежи иновативност која је препозната Данубиус наградом. Једна од већих проблема у раду са микроорганизмима је њихов непредвидљив одговор и понашање у реалним системима примене. Често се деси да успешно дефинишемо улогу бактерије у лабораторијским оквирима, а након преласка на више нивое, током тзв. сцале-уп процеса, долази до потпуног суноврата. Тако се родила идеја да кад већ не можемо да потпуно контролишемо жив систем, своју пажњу усмеримо на предвиђање тог понашања и формирање унапред спремних одговора за промене које се дешавају и ван испитиваних оквира. Да би се то извело, потребно је много труда, велика база података, године непрекидног рада са само једном или групом бактерија. Излаз таквог концепта представља довољно добар систем за предвиђање бактеријских образаца на бази вештачке интелигенције и сигурну примену чак и у индустријским оквирима. За мене као инжењера и научника, ово је био кључан искорак у учењу о бактеријама и њиховим потенцијалима примене.
Колико је та наука којом се бавите уопште видљива привреди у нашој земљи и који је начин да она буде препознативљива у том смислу?
– Видљивост науке у нашој земљи је доста велики проблем. Данас се много већи простор у системима јавног информисања посвећује мање квалитетном програмом, а глас научника и информације о научним истраживањима се заиста мало чују. На Универзитету у Новом Саду тренутно ради 2.322 истраживача који у току годину дана публикују више од 1.600 радова међународног значаја. Препознавање оваквог ресурса међу привредницима треба форсирати кроз систематску сарадњу, било да је заснована на основним колегијалним консултацијама или европским пројектима чији су буџети милионски. Највећи шансу за препознатљивост науке у привреди је свакако у сектору биотехнологије и пољопривреде, али је потребно да се отворе позиви на националном и покрајинском нивоу који ће омогућити пре свега видљивост и промоцију понуде и потражње науке и привреде, па тек онда и сарадњу. Међу добрим примерима који теже оваквом концепту је свакако наш Технолошки факултет, који сваке године унапређује квантитет и квалитет сарадње са привредом.
Мирослав Стајић
