Тим научника окупљен око пројекта „Валоризација генетских ресурса винове лозе у Србији: геномски приступ за виноградарство 21. века”, који финансира Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства, боравио је прошле седмице у Карловачкој гимназији како би узео узорке пресованих листова и гроздова винове лозе похрањених у хербаријуму Андреја Волнија и подвргао ДНК анализи.
-Откривање потенцијално аутохтоних, старих сорти винове лозе, пре свега у три главна виногроја - Неготинској крајини, Жупи и Фрушкогорју најсавременијим технологијама, утврђивање порекла и њихово очување, главна су идеја овог пројекта - каже декан Биолошког факултета у Београду проф. др Жељко Томановић. – Први део посла је завршен. До сада смо 130 до 140 понецијално старих чокота пронашли. Сада следи геномска анализа уз помоћ које бисмо реконструисали порекло сорти, да се види које су аутохтоне и да се оне касније технолошки унапређују, што би могло да има и комерцијални ефекат. Волнијев хербаријум нам је изузетно интересантан у том погледу зато што поседује сорте које су се гајиле пре двеста година. Намера нам је да покушамо да урадимо геномску анализу на том материјалу, што може помоћи да се одгонетне порекло лозе на овом подручју. Надамо се да ће финансирање бити настављено како бисмо завршили анализе...
На пројекту учествују стручњаци са Београдског и Универзитета у Новом Саду при чему је Биолошки факултет у Београду координатор. Као гостујући професор Биолошког факултета на том врло важном послу ангажован је и проф. др Миодраг Грбић с Универзитета Западни Онтарио у Канади, чији је рад објављен лане „Генетски диверзитет винове лозе у Црној Гори“ показао да у тој суседној држави постоје 64 сорте винове лозе до сад непознате науци.
– Игром случаја када сам са шпанском делагацијом боравио у Србији ради преговора око пројекта, сазнао сам за Волнијев хербаријум за који је директор јединог и највећег Института за винову лозу у Шпанији рекао да је невероватно благо и да постоје само два таква хербаријума у свету – један у Берлину, други у Мадриду – прича др Миодраг Грбић. – Најинтересантнији податак јесте тај што су пресовани цели гроздови тако да се у старту зна да ли је бела или црна сорта. Ни мало мање важан податак је да су то сорте које су овде гајене пре филоксере, која је „почистила“ винограде и учинила да губитак диверзитета сорти добије невероватне размере. Будући да сорте које се налазе у хербаријуму захватају период између 1812. и 1824. године, то ће нам омогућити да видимо шта је на овом простору било у префилоксерном периоду, када се винова лоза гајила на сопственом корену. Идеја је да направимо геномску анализу, да издвојимо ДНК из тог материјала и да практично генотипизирамо цео хербаријум. Ако све буде ишло како треба, са Министраством пољопривреде и шпанском амабасадом планирамо можда већ крајем јула билатерални пројекат и да студиозно томе приступимо...
Анализе ДНК из прикупљеног материјала требало би да буду обављене на највећем шпанском Институту Ла Риоха (Ла Риоја), за који професор Томановић каже да је референтна установа са завидном базом података.
Научни саветник на Институт за мултидисциплинарна истраживања Универзитета у Београду др Мирослав Николић, један од чланова тима, нашиао је у Неготинској крајини, која је стицајем интересантних околности била поштеђена потпуне девастације винове лозе због филоксере, и на неке непознате сорте.
-Из префилоксерног времена у том виногорју познате су неке мешавине у којима је доминира зачинак крајински за који сматрам да би могао да буде кандидат за аутохтону крајинску сорту јер га нигде другде нема – објашњава др Николић. – Такав је и прокупац и једна сорта коју су у Крајини звали четерешка, а у питању је кадарка или скадарка с контроверзним пореклом. У Крајини је било и белих сорти чија имена нису позната. Све беле сорте тамо су звали белина, чак и смедеревку. Брзо после Француза који су због филоксере долазили у наше крајеве у потрази за сортама чија вина могу да задовоље укусе њихових потрошача, у Неготинској крајини су почели да саде пино ноар на пример, што је почетак краја аутохтоних сорти. Послератна аграрна политика допринела је додатно томе.
На терену се професор Николић суочио са чињеницом да нема старих винограда, они или су извађени или толико задивљали да не може да се нађе европска лоза, него америчка подлога која је отпорнија, док је део који је био племка пропао јер су га нападале болести. Ипак у једном старом и више од сто година нашао је једина два преживела чокота четерешке или кадарке. Након свега, како каже, дилема је шта је црна тамјаника у Неготинској крајини, да ли је крајински зачинак заиста крајински зачинак, и коју боју има, и шта су те белине, а шта багрина, да ли је она аутохтона, румунска или чак мађарска сорта. У старом винограду у Шумадију, каже, нашао је сорте за које није ни чуо да постоје као што су адакалка и гак.
Осим пресованих делова винове лозе из Волнијевог хербаријума предмет анализе како би се дошло до одговора које су то аутохтоне сорте на нашим просторима, су и семенке из гроздова из различитих периода цивилизације на овим просторима, због чега је у пројекат укључен и археоботаничар Музеја Војводине Алаксандар Медовић, који је на састанак у Карловачкој гимназији донео седам коштица. Према ономе што се могло чути на прошлонедељном скупу у најстаријој српској гимназији, од резултата анализа семенки очекује се да покажу каква је генетска контрибуција старих у новим сортама. Када се упореди ДНК из коштица са генетским метријалом нових сорти, може се закључити да ли се нешто и шта потпуно изгубило или су се сорте укрстиле.
Научна сарадница на Департману за биологију и екологију ПМФ-а у Новом Саду Милица Рат, која брине о Волнијевом хербаријуму, каже да хербаријумске дволиснице имају једну етикету и више винових лоза. По њеним речима, примаран задатак био је да се направи каталог етикета јер то до сада није постојало, али и да се утврди да ли су те сорте које су наведене оне које ми знамо данас.
- Динска, смедеревка, кадарка, грашац, неки су од назива сорти из хербаријума – каже Милица Рат.- Хербаријум је референтна база података за то шта је то на Фрушкој гори од сорти било пре 200 година. Узорци су углавном из Сремских Карловаца, помињу се потеси, између осталог, Добриловац, Банстол, Ровине, али има сорти и из других места Фрушке горе. Наишла сам на дволисницу на којој пише малвазија, што указује на то да се тада та сорта гајила у Карловцима. Да ли је то тачно, као и много других претпоставки, требало би да се потврди предстојећим анализама ДНК материјала. У овом значајном пројекту учествује и проф. др Славица Тодић са Пољопривредног факултета у Земуну, као и проф. др Драгослав Иванишевић са новосадског Пољопривредног факултета.
Зорица Милосављевић
