И, ту се нема баш пуно тога за додати: писма и жеље упућене Деда Мразу, звончићи и лампице на јелки, поклони и весела атмосфера. Све то јесте део фантастичне бајке, у коју малишани верују свим срцем. То, ако мене питате, не значи да су ови „нешто“ старији одустали од новогодишње бајке. А не, имамо и ми својих жеља и празничних ритуала!
Тако се мени крај године увек своди на исто: велико спремање - свега. С једне стране гледам да све заостало платим и да бар на почетку године будем онако „победнички“ на нули, а с друге (онако у ходу, између два шалтера) покушавам да сагледам шта сам све то радила, понешто и урадила, у претходних 365 дана.
И, баш да видимо каква је била ова 2017? Ако је веровати астролозима (а с њиховом се оценом слаже и већина мојих пријатељица) - тешка. Што би се рекло, нека је некако више и прошла. Не бих сад знала тачно да поновим причу о свим лошим аспектима, али било их је прилично или, што би неки рекли, више него довољно да из 2017. изађемо „набилдованији“ него што смо очекивали.
Оно добро је што смо из свега тога изашли (бар волим да се надам) макар мало мудрији или - само за одабране, тачније за оне који су преживели највише изазова и удараца - слободнији. Првенствено слободнији од страхова, због којих мрзнемо и ледимо се све док се добровољно или под принудом не суочимо с њима. То вам дође као награда за сав ужас кроз који сте претходно морали да прођете. Стога, све честике онима који су у години сада већ иза нас успели да освоје своје парче слободе. Они су највећи победници.
А што се лузера/ губитника тиче, титула, заслужено, одлази онима којима у претходних 365 дана по ко зна који пут није промакло ништа сем суштине; који су наставили да се врте у потрошеним „серкловима“ бесмисла и ништавила; гомилању непотребних ствари, лажног/јефтиног гламура и бедних стајлинга. Онима који живе у некој врсти „холограмске“ стварности, у којој иза свог тог шаренила и боја заправо нема ничега. Нешто као ХД празнина, која могуће и „бљесне“, али само да би се истог тренутка и угасила. Како смо поделили приоритете у својим стварностима и како вреднујемо оно што нам улази/излази из живота? Да ли нам се ту нешто побркало и како је могуће да је, рецимо, бити успешан и популаран на водећим позицијама на листама наших дугорочних планирања, док је бити хуман и „човеколик“ више нешто као „сезонска“ ствар, актуелна углавном око празника и одређених датума...
У преводу на многима у време сликовница и билборда разумљивији (модни) језик, када смо тачно пристали да квалитетне ствари, урађене од врхунских материјала и прављене да трају, одлучили да (по истој, ако не и вишој, цени) мењамо за „фенси“ стварчице; неке брендиране крпице лажног квалитета и сјаја, којима је тамо неко као стручан залепио „муст хаве“. И онда ми то као „морамо“ да имамо. У супротном, нервоза невиђена.
Торбе, ципеле, хаљине, сукње... Све то од „инстант“ материјала за инстант употребу (једно до два појављивања на друштвеним мрежама). И то одмах! Јефтини, потрошни, гламур, који се на моју велику жалост не троши довољно брзо да не стигне да промени и нашу перцепцију онога шта заиста јесте битно и што се у коначници рачуна. Ма дај...
Ако бих остала још на трен у модном свету, то би онда била фина разлика између помодарства и стила. Свима је, ваљда, већ познато шта у том „окршају“ сваки пут убедљиво победи – квалитет, оригиналност и доследност. Јер, тешко да постоји нешто „скупље“ од јефтиног гламура; од тог силног настојања да се буде „ин“ по сваку цену и без обзира
на све...
Себи и вама у Новој желим да што мање тога буде „под морање“, јер не мора се пуно тога: лудо провести на дочеку, попити више него што вам прија, изгледати топ и бити супер расположен у тој најлуђој (и свакој другој) ноћи... Не мора се бити ни свима леп, а ни свакоме пријатно друштво, не мора се бити ни мршав, ни фит, а ни успешан, баш као ни најбољи у свему... И тако редом, чишћење. Док не стигнемо до онога о чему истински сањамо. Е, права прича ту може да почне.
И управо то нам желим у 2018: да кренемо пут својих избора.
Јасна Будимировић
