Били су двојници у редакцији: истовремено и новинари и књижевници. Бошко Петровић био је репортер „Слободне Војводине” од првих дана њеног повратка у Нови Сад, новембра 1944. Никада раније није радио у редакцији новина па су му први дани били изузетно привлачни, необични. Памтио је ентузијазам новинара: непрестано у журби, пишу и дању и ноћу, дежурства дугачка, а у повратку кући – „морали смо знати лозинку јер су нас стражари на улицама заустављали”. Памтио је Нови Сад – у „забатаљени град, са свих страна сливао се ехо рата. Стизале су вести о погинулим и преживелим... Пролазиле су војске кроз град”... Оскудице у свему, а редакцију је највише погађала стална несташица рото-папира за штампање листа. Али, у граду је највише одзвањао „победнички бунт” Новосађана. Понесени слободом, они су невиђеним ентузијазмом журили да животу свог града врате живот. И он се враћао убрзано. То се морало „заблежити и у новинама – отворени биоскопи, позориште, а и ван града се стално нешто важно дешавало па је требало и путовати” – памти Петровић. Никада није заборавио један новинарски пут – камионом редакције, у Срем. Њему, одличном зналцу немачког језика, догодило се неочекивано чудо: нашао је – „дневник једног немачког војника”! Петнаест година касније, под тим насловом је објавио књигу, као документ, уз коментар (1962, 1965).
„Данас сам ступио у ’Слободну Војводину’ као млађи сарадник”, писао је Александар Тишма у дневничком запису, 3. децембра 1945. Тек демобилисан из војске, задовољан је што ће писати за културну рубрику, коју је уређивао Богдан Чиплић, предратни новинар и песник, у редакцији од фебруара 1945. Тишмино радовање није потрајало – у свом „Дневнику” признаје: „Ништа ми не полази за руком. Лош сам новинар... И морам најзад постати дубоко свестан да ће ме само књижевно стварање довести до успеха”... Храбри га вече 1. новембра 1949: написао је прву главу приповетке „На летовању”. Ужива: „Иде беспрекорно. Никад већег и лепшег задовољства”. А три дана касније – кад је поново читао ту причу – приговара себи: „Очигледно нисам довољно усадио у главу да литература није успех, већ дуг рад и борба, пре свега против својих мањкавости”... Тишма је истих дана водио дневничке записе – двојако: и о својим новинарским узлетима и сумњама, и о својим првим приповеткама, али уз врхунски захтев: „Писањем се не може бавити, већ му се мора посветити”.
И срећа је што је Тишма деценијама остао посвећен животном изазову – писању за врхове наше књижевности и за преводе по свету.
„То путовање у Нови Сад било је моје прво самостално, слободно, путовање у животу” – сведочио је Стеван Раичковић о летњем дану 1947, кад се после матуре у Суботици упутио у „Слободну Војводину”. Већ је био објавио прву песму, а у редакцији није могло бити лепше: „Памтим: тада је моје име, први пут, објављено испод мог рукописа у ’Слободној Војводини’. Била је то репортажа: Сремски Карловци у припремама за прославу 100-годишњице песничке величине Бранка Радичевића”, записао је о свом новинарском првенцу, никада заборављеном. Памтио је и жетву у Срему. Тамо је да репортерски опише како веселе девојке и младићи, ударнички, везују у снопље откосе пшенице на стрњици после косидбе. С њим је сликар Мића Николајевић – он својим цртежима дочарава призоре жетве. И запис и цртежи су оптимистички: биће хлеба! Раичковићу, младићу, годио је позив редакције да се опроба као репортер. Добио је собу у великој, господској, кући у центру града. Запамтио је и радост: прву плату у животу. А пресудила је жеља да студира књижевност – у Београд је однео и свеску са стиховима, настајалим и у Новом Саду. „Војводина је један мој живот” – причао је Раичковић у нашем разговору. И никада није ни отишао из панонских завичаја – заблистали су у његовој лирици као најлепше, икада написано, у инспирацијама равницом. Завичај је Сента, где се с родитељима настанио 1937. А Бела Црква и Суботица – дотичу се његовог живота „као завичајне светлости и сенке”. Памтио је заувек: у Сенти је видео прву реку у животу – видео је Тису. И она трајно блиста у три његове песме: „Тиса детињства! ...тече дубоко кроз мој живот”. Петровић, Тишма и Раичковић отишли су из „Слободне Војводине” – сваки својим животним, стваралчим путем, деценијама посвећени писању. И кад су њихове књиге лирике, прича и романа припале ризници југословенске, и посебно српске књижевности, и биле превођене по свету, а они изабрани за академике, радо су причали и писали о својој првој редакцији. Она им је, у њиховој младости, помогла да почну да упозају будућег јунака свога пера – човека и његов живот.
Нигде толико људи као у једном човеку
Нико у „Дневник” није ушао тако метеорски као Мирослав Мика Антић. У лето 1954. – на позив редакције, поранио је из Панчева, и прве две ноћи цуњао по граду и дремао у Дунавском парку. Донео је своје прве збирке – „Испричано за пролећа” (Младо поколење, 1950) и „Плаво небо” (Матица српска, 1954). Антићеве године и деценије у „Дневнику” могу – симболично – да огласе његови стихови: „За пола века само столећа сам обишао. Признајем: помало луцкаст. Помало наопако. Али никад нисам стајао. Вечно сам ишао. Ишао”...
И било је тако: ишао је Антић по свету, а увек се враћао „Дневнику”. И свих година и деценија у редакцији, увек је имао двојника: Антић, песник југословенске популарности, живео је са сапутником – неуморним новинаром, престижним у југословенској штампи. Забележили смо Антићеве речи:
„Живео сам много живота. Бар осам. Први живот ми је новинарство. Други живот ми је поезија. Онда: филм, телевизија, позориште... Новинарство ме није изневерило. Оно увек зна шта се збива. Сваког дана сазна безброј сензација.
„Али, ја волим свет миран, тих. Зато сам бежао у поезију. А у њој сам добијао још веће грознице. У тим немирима, враћао сам се новинарству као нечему нормалнијем. Тако ми је прошло више од три деценије”...
Антићев новинарски дан био је четвртак. Порани у редакцију и по столу поређа ниску папирића: на њима – нечије име, датум, згодна фраза... Те белешке буду му као нека архива. Папир – новинарску шлајфну – хитро увуче у машину, одмах напише „Обично петком”. Погледа у ону архиву и почне репортажу да пише, с два прста, али тако брзо да то личи на јуриш слова по шлајфни. Кад неко уђе у собу, ако још и гњави, Антић плане: „Видиш ли да пишем!” На три странице рукописа, негде прецрта реч, дода нову. И тако сваког четвртка, годинама.
А петак је био дан „Дневниковог” поноса. Међу више од десет дневних листова у Југославији, ниједан није имао такву репортажу – надахнуту хуманизмом, племенитошћу, присну читаоцу, кивну на неправде, навија за нејаке... „Обично петком” било је и с насловима: „Откуд тати паре”, „Колико вреди човек”, „Неко неког лаже”, „Освртање за кућама”, „Ко пије а ко плаћа”... Причао је: – „Обично петком” био је мој покушај да с мало туге и осмеха имитирам Чехова. Ја сам друкчији темперамент, и то није ни налик на њега, мада бих био поносан да јесте. Тако је то, заправо, било налик на мене... Многи читаоци су препознали себе, осећали са мном, писали ми – то је био њихов живот, али и мој”... Као мото том незаборавном летопису о писцу и читаоцу, може да буде овај Антићев двостих: „Нигде толико људи као у једном човеку”.
Антић је и отишао од нас као нико пре њега. Плави чуперак српске лирике и новинарски цвет „Дневника”, испраћен је у тишину бескраја како је и желео: само стихом и звуком. Написао је: „Не сме нико да ми држи говор”. У поворци су ођекнули стихови његове „Бесмртне песме”, последње у његовој последњој збирци – „Тако замишљам небо”. А Јаника Балаж и његови тамбураши огласили су ромску баладу „Пиро манђе коркоро” – сету о трошности и уклетости живота.
Био је смирај 26. јуна 1986.
Част и голема обавеза новинара
Све генерације новинара и уредника „Дневника” поштовале су завештања својих претеча. Све школованији и узорнији у новинарском занату, чинили су то и у сагласју с новим изазовима и потребама живота у савремености.
„Моје старо новинарско срце дише ових дана с Вама, са срцима младе наше новинарске гарде” – тим господственим речима је Вељко Петровић улепшао 20. рођендан „Слободне Војводине”, 1962. Подсетио је и на почетак листа и жртве: „Ми стари српски новинари, Војвођани, нарочито саосећамо са славом и трагедијом оних другова, хероја – новинара, који су имали толико надчовечанске, моралне снаге – и храбрости и присебности! – да свој позив и у илегалности предано врше. Прихатити њихову буктињу, њихово перо – „велика је част и голема обавеза” новинара – „народног обавештача и просветитеља”, поручио је славни писац, читалац и пријатељ „Дневника”.
Може ли се помишљати на то да ће ова, и нове свечаности посвећене славној „Слободној Војводини”, подстаћи да се тражи и нађе нови примерак њеног, историјског, броја 1?
Можда.
Наде увек има.
Припремио: Љуба Вукмановић
