Описано је како је лист припремао први главни уредник Светозар Марковић Тоза, тада организациони секретар Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. И како је око 400 примерака умножено на ротационом гештетнеру у скученом простору, тајно ископаном уз кућу крзнара Ћире Шовљанског, у тадашњој Кисачкој 89, поред Алмашког гробља. Редакција и штампарија имале су само 2,66 метара квадратних! Ту су: тесна места за писаћу машину, гештетнер и радио, полица за штампане странице, светиљка која се гасила пре сваке опасности. И то је све! Верује се да су илегалци разнели по Новом Саду око 100 примерака „Слободне Војводине” и да је лист стигао и у Сомбор, Врбас, Бечеј, Суботицу... Трагедија се збила у кошмарној ноћи између 18. и 19. новембра 1942. Кућа с тајнама, на препад опкољена после поноћи, засута је пушчаном ватром, бомбама и сузавцем окупаторске полиције и војске. Погинули су домаћин куће Ћира Шовљански и уредник Бранко Бајић, адвокат, писац, председник Покрајинског народноослободилачког одбора за Војводину. Светозар Марковић је рањен, и тако ухваћен. Лечен је у Сегедину, враћен у Нови Сад, свирепо мучен у истрази... Марковићево опроштајно писмо својима приличи антологији хероизма бораца за слободу. На папирићу, у хармоничном низу 14 реченица, написао је:
„Драги и мили моји родитељи, Осуђен сам на смрт и данас ће бити извршена казна. Осећам се добро и потпуно сам свестан онога што сам радио и за шта сам живео. Био сам увек ваш добар син, иако сте због мене доста пропатили. Али тако је то морало да буде. Идем у смрт без и најмање страха. Никада се ничега нисам бојао, па тако и сада. Нисам о вама знао ништа пуних 16 месеци, те не знам да ли сте у животу и како сте.
Хвала вам на свему. Пламене поздраве вама и мојој драгој браћи: Љуби, Урошу и Ради.
Топао поздрав Мари. Много волим, грлим и љубим нашу децу: Катицу, Брашу и Мицу. Поздрав свима осталима. Моја драга Милица остаје и добро ће васпитати малу моју Ружицу и дете које очекује. 9 – ИИ – 1943. Ваш Светозар”.
Тога дана, Марковић је обешен у дворишту касарне у Футошкој улици и покопан на Алмашком гробљу. Иако у очекивању порођаја, брутално су злостављане и Љубица Шовљански и Милица Марковић – она је и осуђена на пет година затвора.
Први број „Слободне Војводине” јединствен је и по томе што у поробљеној Европи, колико је познато, није било антифашистичког листа рађаног с толико страдања и погибија. Марковићево дело – реч истине брањена животом – наставило је да ођекује по Војводини и поред нових злочина окупатора. Његови саборци, уз све опасности од погибија, храбро су припремали и штампали „Слободну Војводину” и две наредне године под окупацијом, а поједини бројеви имају чак 2.000 примерака.
Двоброј 2-3, за март и април 1943, умножен је у кући Драгутина Раданова Бапе, у Врбасу.
Број 4, за мај, потиче из куће Исе Сремца у Парагама.
Двоброј 5-6, за август 1943, и сви наредни бројеви до 22. – из 29. септембра 1944. – објављени су у Срему. Машину за штампање илегалци у Београду натоварили су у моторни чамац и уз Дунав довезли до Белегиша. Пренета је на усамљени салаш Милана Шушњара код Сурдука и смештена у тајно склониште ископано на њиви. „Славни сремски тигл”, како га је касније назвао Владимир Дедијер, штампао је 17 бројева „Слободне Војводине”. Тајни курири разносили су лист по Војводини, а примерци су стизали и до штабова у Србији, Хрватској и Босни – и у Италију, за наше рањенике, који су били тамо на лечењу”.
Три наредна броја листа – 23, 24. и 25. – из октобра и новембра 1944. – потичу из Баната, из Петровграда, потоњег Зрењанина. „Слободна Војводина” срећно се вратила у Нови Сад: „Овим бројем ... почиње да излази редовно у слободном Новом Саду, пошто је тек сада штампарија оспособљена” – јављено је у броју 26 од 19. новембра 1944. А петнаест дана касније, 5. децембра 1944, Светозар Марковић проглашен је за народног хероја Југославије. Од тога дана – „Слободна Војводина” почела је да излази као дневни лист. И то је трајало до 1. јануара 1953: тада се први пут појавило ново име – „Дневник”, избрано на конкурсу редакције, с учешћем више хиљада читалаца. Уредници листа у рату – настављачи Марковићевог животног дела – били су истакнуте личности ослободилачког покрета: Никола Петровић, Геза Тиквицки, Ђурица Јојкић, књижевник Јован Поповић, Станка Веселинов, Живан Милисавац.
О првом броју „Слободне Војводине”, одмах после рата, сазнало се готово све, али је он виђен тек 17 година после штампања, кад се већ помишљало да неће никада. Почетком јануара 1959. сазнало се да је историчар Јосип Мирнић из Новог Сада открио у партијском институту у Будимпешти текстове из првог броја „Слободне Војодине”. Преведени на мађарски, били су међу списима о суђењу Марковићу. Не зна се зашто уз превод није затечен и оригинални примерак броја 1, као доказ, како је устаљено у суду. Али, вест о томе помогла је да се открије примерак броја 1. Права је срећа што је за новост из Будимпеште сазнао и Тодор Жикић, наставник у Новом Саду. Сетио се: он има „Слободну Војводину”, баш број 1! – причао нам је касније. Али, заборавио је где га је сакрио – тајно, још у априлу 1944! Искрсао је лик Петра Димитријевића: њихове мајке су сестре, а они као рођена браћа. И животни пут им је исти: изучили су за графичаре – словослагаче у штампарији. Жикић се сетио пресудног тренутка: у кући у Улици Достојевског, где је становао, Димитријевић му је поверио тај примерак првог броја „Слободне Војводине”. И казао је: „Сакриј га и чувај!”
Димитријевић је осетио да му је полиција на трагу и журио је да на сигурно склони или уништи све што би га теретило, као члана Партије и илегалца у граду. А већ после неколико дана, на послу у штампарији је ухапшен и мучен је у злогласном затвору „Армији”. Убрзо је одведен у затвор у Бачкој Тополи и одатле депортован у Немачку – у концентрациони логор Дахау, десетак километара од Минхена. Димитријевића је у Дахауу последњи видео његов познаник из Новог Сада – Иван Мудрински, новинар листа „Дан”. И он је био илегалац у граду, а ухапшен је у мају 1944. Случајно су сазнали да су заточени у истој, дугачкој, бараци 27. Новосађани, а где су се срели – као скелети у одећи логораша, на прагу крематоријума! Мудрински се и сутрадан упутио да посети Димитријевића. Видео га је на излазу из бараке – на трагачи, с умрлима те ноћи. А само пет дана касније, Дахау је ослобођен – памтио је Иван Мудрински, потоњи главни уредник „Службеног листа Војводине”, у издању куће „Дневник”. У породичном албуму Жикића чува се посмртна листа, штампана 1945. На њој пише да је стројослагач Петар Димитријевић „испустио своју младу и племениту душу 24. априла 1945. године, у злогласном фашистичком логору Дахау, у 34. години живота свог”. Породица му је подигла споменик на Алмашком гробљу – на плочи је и Петров портрет из предратних година. Име му је уклесано и на спомен-плочи, давно постављеној, на некадашњем Дому графичара, у Улици Арсе Теодоровића. Име му је и у књигама о Новом Саду.
Откриће првог броја „Слободне Војводине” било је чудо. Тврдило се после рата: нема га – неће га ни бити! И кад је Жикић огласио да има ту реткост, радост је била задивљујућа. У Библиотеци Матице српске, чији је управник тада био Борислав Михајловић Михиз, очекивали су Жикића, са жељом да га награде једном платом. Ако је мало – дати две. Буде ли мало – дати три. Ако и то буде мало – дати колико тражи! Сам Жикић није ништа ни очекивао, још мање тражио. Поклонио је примерак броја 1, радостан што то чини у Матици српској, у којој је некада био коректор. Казао је да је срећан што је број 1 нашао тамо где га је и сакрио – међу књигама библиотеке свог брата Петра Димитријевића.
„Пронађен први број ’Слободне Војводине’! ” – ту изузетну вест објавио је „Дневник”, 4. октобра 1959. Тада је прво у Матици српској виђено како изгледа првенац „Слободне Војводине”. Лист има 24 странице, формата 21х33 сантиметра. Прва страна је уређена баш новинарски, с ознакама правог листа. Пише да је лист – „орган Покрајинског народно-ослободилачког одбора за Војводину. Број 1. Година 1. Новембар 1942”. Значење речи у загради – „(Издање за Бачку)” – објашњено је на последњој страници: „’Слободна Војводина’ излази једанпут месечно у посебним издањима за сваку област Војводине, тј. Бачку, Банат и Срем, наизменично латиницом и ћирилицом”. Не помиње се тајна – да лист излази у Новом Саду. На врху прве странице је поклич „Смрт фашизму – слобода народу”, а њу красе две крупне црвене речи – „Слободна Војводина”. Та слова, за калуп штампе, у линолеуму је урезао Младен Секицки, студент технике, из Врбаса.
Шта је тај једини примерак првог броја значио у Библиотеци Матице српске, где се чува више хиљада наслова новина из старих и нових времена? Упоређен је с одисејом „Сербскија новини” из 1791. године. Те прве новине на српском језику у Бечу су издавала браћа Маркидес–Пуљо, два пута недељно. и читав век је прошао а да није виђен ниједан примерак из 1791! И догодило се једнога дана, године 1905: у Матицу српску дошла је непозната жена из Сегедина и донела сензацију – све бројеве штампане 1791! Све, од броја 1 до броја 105! Откриће првог броја „Слободне Војводине” – равно је томе чуду. У историји космополитског Новог Сада, сазданој и на писаној и штампаној вишејезичној речи новина, часописа, књига књижевности, уметности, науке, усамљени првенац тајне ратне редакције – није налик никоме. Историјом свога тајног настанка, својим посвећењем слободи, а посебно по оној ноћи погибија, и по годинама скривања, и по неочекиваном повратаку у живот – нема двојника. Био је и остао налик једино себи.
Број 1 чува се „под седам печата”
Трајно уписан у реткости Библиотеке Матице српске пре 58 година, тамо се и сада чува „под седам печата”, али страда од самог себе. Прети му његов папир, стар можда и осам деценија. То је она трошна, слабо обрађена и порозна дрвењача за некадашње гештетнере, склона распадању. Папир би се могао подмладити – има таквих технологија, али би се угрозила црна боја слова. Речи би се изгубиле! Зато се број 1 не даје у руке: чува се да траје његова крхост и његов узбудљиви живот.
Матичина Библиотека, још 1959, учинила је најбоље што се тада могло: за истраживаче је штампала фототипско издање првих шест бројева „Слободне Војводине” (1, 2–3, 4, 5–6), умножаваних на гештетнеру за време окупације. А у новом фототипском издању (1962), сабрани су сви ратни бројеви листа, од 1 до 29 – заједно имају чак 200 страна! Где је број 1 настао, на чему и како је умножен, дочарано је у Музеју штампе, уређеном 1981. у кући Ћире Шовљанског (сада Улица Војислава Илића 15). А књига Душана Попова „Историја ‘Слободне Војводине’ (1942–1952)” – прва је сабрала све познато, и много новог, о настанку и трајању листа. Попов је писао: иза иницијала којим су били потписани прилози дописника из Вршца – „открили смо име” Васке Попе. Много година касније, већ песник светског угледа, Попа је послао „Дневнику” свој рукопис песме „Нови Сад у цвету” – тако је и објављен, уз разговор са сликаром Миланом Бланушом како је цртао знамења за четири збирке Попине лирике. Број 1 „Слободне Војводине” читан је по Новом Саду и 66 година касније. Умножен у савременој штампи, био је поклон „Дневника” читаоцима за Ноћ музеја 17. маја 2008.
Припремио: Љуба Вукмановић
