Можда сам у прошлом животу био Лала. Недавно сам био неколико дана и одлучио да убудуће, ако Бог да здравље, бар једном годишње дођем у Нови Сад да видим кума, пријатеље. То ми је душевни лек. Неки желе на море, а мени је Средоземно 150 метара од куће. Треба ми Дунав. У колима, ма где био, слушам Балашевићев „Нови Сад“. Кад чујем стихове „Сокаком Златне греде к‘о мачор сумрак преде, тврђава пушта месец као змаја над Варадином“, осетим да истински грлим мој Нови Сад. И видео-колаж сам направио на ту песму и поставио на интернет - на течном српском бескрајно шармантно прича шмекер, доктор две специјалности, кардиохирург и радиолог, Либијац Хишам Фарах.
- У Нови Сад сам октобра 1995. стигао на студије медицине, али нисам знао да ће ми град и људи душу испунити. Као најстарији од шесторо деце детињство и младост провео сам у Либији, а одрастао у Југославији. Баш пред долазак, у Триполи је дошла делегација СФРЈ у којој су били професор Никола Митровић, бивши министар здравља Србије и академик Валадимир Кањух, да потпише споразум о сарадњи са Институтом за онкологију у Триполију и срели су се са мојим оцем, неку годину пре у Београду војним аташеом. По добром либијском обичају позвао их је у наш дом на вечеру, где је дошао и мој рођак који је медицину завршио у Београду. Кад се повела прича о мом школовању тата је говорио да ћу вероватно у Италију, на медицину, али др Митровић предложи Југославију. - Хоћу, ако се студира на енглеском, условио сам - сећа се Хишам.
Већ сутра је Митровић јавио да крене у Нови Сад.
- Није се могло авионом, јер су обе наше земље била под санкцијама. Колима сам дошао до Туниса са стрицем, бившим амбасадором Либије у Бугарској, долетео у Софију, па колима за Нови Сад. Иако сам био сам самцијат, одлично сам се снашао међу људима гостопримљивим. У студентском дому на Лиману сам нашао јако лепо друштво. Певало се и свирало. Код куће сам научио клавир, а овде ме дочекала гитара и хармоника. Прво сам научио „Девојку из града“. Молио сам другарицу да ми напише текст и научио шта је шума, ливада, река Гружа. Упознао сам „Апсолутно романтичну“ браћу Алвировић и са њима певао по кафићима кад изађем са друштвом. На српском сам прво пропевао, па проговорио. Љубављу и песмом покупио сам целу бившу Југу. Певао сам Тому Здравковића, Мирослава Илића, Оливера Драгојевића, а радо слушао и певао “Леб и сол“, Хариса Џиновића, „Бијело дугме“...
Пред крај студија је волонтирао код професора Нинослава Радовановића на Институту у Каменици.
- Пре мене је ту на специјализацији био мој земљак Насер. Тад су Либијци позвали др Радовановића да уради експертизу нових кардио-центара у Триполију - прича др Фарах, за пријатеље Хишко. - Либија је имала подугу листу чекања, а професор прихватио да у Каменици оперише стотинак Либијаца, који су као високорискантни одбијени у другим светским центрима. Моја улога је била да помажем у комуникацији са пацијентима. Радовали су се кад им се обратим на арапском. Операције не зависи само од скалпела већ и психичког стања пацијента. Сетио сам се тога кад су се у Немачкој пацијенти радовали мом српском. Запрепасте се да др Фарах, Арапин у Немачкој прича нашки - вели Хишко.
У Немачку је стигао после Италије у коју је из Новог Сада отишао као стипендиста италијанске владе.
- Мој италијански професор ме наговорио да одем на шест месеци, а остао сам десет година. Имао сам среће - посла кол‘ко ‘оћеш. Немци имају ужасан дефицит радника, поготово медицинара. Становништво јако старо, мислим да преко 40 одсто има више од 60 година. Једина мана тамо је да нема краја послу. Радиш, радиш, плате те, а кад паднеш, дође неко други. Кардиохирургија исцрпљује. Ради се цео дан, кући дођем у пет-шест поподне, способан само за сан. Није то живот. Пре осам година због шлога сам могао да изгубим и здравље и живот. Тад сам одлучио да напустим хирургију, специјализирам радиологију и добио сам звање „горњи доктор“. Ипак, у Немачкој сам научио добру медицину у више великих болница. Радим дијагностику као телерадиолог, извештај шаљем преко интернета а то се плаћа много боље од хирургије. У Британији сам нострификовао диплому и зарађивао у обе земље, али ми је у социјално леденом свету недостајало дружење. Оженио сам Либијку, која је цео живот провела у Британији и ту завршила факултет. Неколико година живели смо у Немачкој, па Британију ближе жениној породици. Напунио сам 45, што су критичне године. Дао сам отказ и са женом, сином и две млађе ћерке вратио се коренима. Деца су овде пресрећна. Планирам да отворим приватну ординацију у Триполију и кад ме зову одем у Немачку, одрадим неколико недеља и вратим са новцем којим у Либији могу живети неколико месеци - каже др Фарах, поносан што је остао у контакту са др Радовановићем.
- Дуго смо причали. Он у Швајцарској, ја био у Британији. Радујем се што није остарио, остао је исти глас правог господина, оснивач светски познатог Института, кога данас воде моји пријатељи из младости.
Јелена Стаменковић
