Део Букинског рита је значајно природно мрестилиште и станиште риба овог дела тока Дунава, у свим фазама њиховог развоја, те од фебруара до половине јуна риба не би требала да се дира. За пецање на подручју резервата, тачније на Дунавцу и Ловренцу издаје се посебна дозвола, а у Младенову, у делу Ловренца постоји једна широка бара и на том месту је строго забрањено пецање, јер представља мрестилиште штуке.
– На годишњем нивоу, дозвола за риболов износи 5.000 динара, док је на дневном 1.300, а на недељном 2.000 динара. А по закону, пецароши морају да поштују периоде ловостаја, као и меру до које се племенита риба може изнети, а она је иначе иста као и на осталим водама, односно три комада рибе до пет килограма или једна која тежи толико може да изађе ван граница Резервата. Пеца се на три штапа и једну удицу. На овим водама не би требало да иду моторни чамци, тако да са тим немамо проблема. Људи су тога свесни и поштују ту забрану – рекао је Ћулибрк.
Драган каже да се разноврсност фауне риба огледа у присуству 16 врста, док се са аспекта заштите фауне риба, међу најважније врсте убрајају штука, деверика, кецера, затим уклија, буцов, сребрни караш, шаран, брадавичарка и гавчица. У Резервату су трајно заштићене врсте лињак и златни караш и те врсте не смеју се хватати.
Током посете, пар пецароша уживало је у тишини, налазећи мир у души, а Борислав Јовановић каже да је од 1995. године на тим водама.
– Највише волим да пецам мелеза, а штуку у јесен. Углавном овде пецају локалци, мада дођу људи са стране, али ређе. Ништа се пуно променило није, у суштини је мало конторола пооштрена, па самим тим има и више рибе. Највећи проблем су појединци који још увек нису научили да је смећу месту у ђубрету, а не расуто поред воде. на томе би требало да пораде – искрен је наш саговорник.
А Драган Ћулибрк каже да сада немају проблема са рибокрадицама. Раније је то било екстремније, тамо деведесетих година, а данас је крађа рибе сведена на минимум. Ништа што не може да се исконтролише, па самим тим и санцкионише.
И. Бакмаз
