За њу кажу да је, мада и сама то наглашава, најстарија виноградарка у селу, пуно тога памти, а још више зна, па је зато за све у селу и питају. Вели да има и старијих жена од ње, али оне, ем нису из Баноштора родом, ем нису имале винограде, а она откад за зна за себе, зна и за чокоће винове лозе, копање, кајцовање, бербу, али и испијање вина.
- Имали смо пет хектара пре рата - сећа се Љубица најранијег детињства које је обележила породична трагедија, али су јој урођена борбеност и ведрина помогли да и ту као и све друге животне тешкоће надвлада. - Оца су ми 1942. убили у Сремској Митровици. Завршио је попут многих других из ових крајева у јами у коју су усташе и живе људе бацали. Мама је онда остала са нас троје деце и морали смо да радимо. Свега се живо сећам као да је јуче било. Памтим када сам имала 13 година, у пет сати нас мама виче, за ладовине да идемо у виноград, да кајцујемо. Иду и надничари, али и ми. Све знам о винограду и вину. Уз маму, пошто сам била најстарија, морала сам да научим. И у свему сам је слушала. Њена реч била је за мене закон.
А виногради некада, каже с уздахом Љубица, нису као данашњи. Чокоти узани и ниски. Тешко је њима деци било да кајцују и вуку то на пут. И копали су. У неку руку, признаје, и није било тешко, јер су волели да раде.
- У оно време имали смо смедеравку, ризлинг који и данас мој Јова има, било је хамбурга, седуше, све у свему четри-пет сорти грожђа - прича Љубица. - И ништа се није отровом прскало, ни њиве ни виногради. Имали смо буре од камена, потопиш код куће у неки суд плави камен и креч, и у том бурету све то смешаш. Ручним шприцевима су људи тим плавим каменом шприцали... И сад кад видим да се грожђе бере, Јова буде са берачима, с њих петнаест до двадесет у винограду, а ја узмем и набијам петељке...
Послератно, Титово време памти као леп период живота, без обзира шта ко о њему мислио. Најбоље га описује речима „Све смо имали, све смо добијали“. У то доба имала је амбицију да буде глумица, о чему, као и о свему другом, без устезања прича.
Кад се удала имали су јутро винограда
Љубица се удала у двадесетој за сеоског берберина Васу Стојковића, после пет година забављања, које је подразумевало само држање за руке. Каже за свог изабраника да је био леп и признат човек. Кад се удала имали су јутро винограда и стари подрум. А онда су, како каже, упорно радили и куповали земљу. Хранили за продају бравце, бикове, краве, музли и продавали млеко... Она је суботом на пијацу износила оно што је у башти захваљујући њеним и свекрвиним рукама изникло.
- Сирочади је тада било на све стране, неки су имали троје, четворо петоро, и више деце – вели Љубица. – Из глумачке школе у Новом Саду су долазили у Баноштор и ишли кроз село тражећи кандидате. Мира Бањац је од мене старија, и она је као и ја, била сироче. Њени је нису дали у глумачку школу, али она је кроз прозор побегла. Мене је једна млада и лепа из те екипе приметила и рекла да сам створена за глумицу. Тражила је да ме пусте да ме школује држава за глумицу. Али, мати није хтела да чује. Није дала да се не бих пробећарила. И, ето, Мира Бањац је и дан -данас жива и има 70.000 динара пензију, а ја осам ’иљада - сељачку.
Без обзира што јој је глумачка каријера измакла и цео живот провела радећи тежачки посао, Љубица без имало задршке на питање да ли себе сматра сретном женом, одговара - да.
- Јако сам срећна жена. Уживам и волем кад се сви искупе. На бадње вече су ми били сви ту – Јова и Милица, четворо унучади и седморо праунучади. Унука Маријана нас је сликала и послала свуда слике, па ми се сад јављају с разних страна. Здрава сам, то ми Бог даје, а без крста не идем, увек ми је на грудима – прича.
У цркву је ишла од малих ногу са својом баком и то чини и данас. Некада редовније, а сада недељом и када су празници. У младости је уз једну баку научила да пева на богослужењима и сад, како каже, може да води целу службу. Зна комплетно опело, венчање, само напомиње, слабо се ко сад и венчава... Вели и да звони у цркви, чита Апостоле, када нема ко то да ради. Пошто зна све, свештеник се често на њу и ослања, чак и када треба неког испратити на онај свет.
Није јој мрско да запева, у шта смо се могли уверити. Овог пута били су то делови литургије, песме из божићног опуса и богојављенски тропар с обзиром на актуелни празнични циклус... Без грешке рецитује „Четири годишња доба“, песму за коју каже да је написао Јован Јовановић Змај, а коју ју је научио стриц из Београда када је била дете.
Строго се држи свог дневног ритуала. Дан започиње чајем који скува од биља које сама убере и осуши, потом следи кафа, две кришке препеченог хлеба на плотни смедеревца. И без помаде не излази из куће. Не једе црвено месо, нити кобасице, само дебелу сланину у којој нема кртине.
Можда је то рецепт за дуговечност, али ту сигурно треба додати ведрину и осмех којима бака Љубица осваја.
Зорица Милосављевић
