академије упућен у Новинарску и дипломатску високу школу у Београду, на којој је дипломирао 1953. Прво се запослио у привредној рубрици ондашње “Слободне Војводине”, а потом је распоређен у унутрашњеполитичку, где је брзо напредовао и постао уредник. Кратко време радио је у Радио Новом Саду као спољнополитички коментатор. У лист “Дневник” вратио се 1. децембра 1953, где је деценију провео у спољнополитичкој рубрици, у почетку као сарадник, а потом као уредник. Главни и одговорни уредник “Дневника” постао је 1963. Никада није дозволио да било који новинар “Дневника” буде забрањен, нити је пристајао на захтеве који су долазили из политичких органа Војводине да се неко казни због одступања од партијских задатака.
Два пута додељена му је прва награда “Светозар Марковић Тоза”, највећег признања Друштва новинара Војводине. Био је и председник Друштва новинара Војводине, члан Председништва Удружења новинара Србије и Савеза новинара Југославије.
У време обрачуна с либералима, када је већина челника информативних медија у Србији смењена, и он је 1973. одстрањен с функције и искључен из СКЈ, са оптужбама и лажним квалифкацијама “о морално-политичкој неподобности”.
Чичовачки никада није тражио да неправда буде исправљена. Једино чиме се никада није помирио јесте да му неко укине право да буде новинар. Због тога је све до ове годне, а учинио је то и на почетку 2015, сам плаћао чланарину Удружењу новинара Србије и редовно оверавао новинарску књижицу. Само тако могао је да до последњег дана буде новинар, што је у души увек и био.
Нека новинарска удружења сматрала су да Чичовачки заслужује и званичну рехабилитацију. Није пристао. До последњег дана живота остао је господин. Честит и достојанствен.
