„Рад је створио човека и одржао га. Ја мислим да кад бих седела у кући по цео дан, да бих се разболела”, каже ова витална Ивањичанка (72).
Од кад зна за себе она ради, а како каже, нада се да ће је здравље још дуго послужити, јер за Снежану нема стајања. Са супругом се и упознала на градлишту, а ту су заједно и неколико деценија касније.
„Имамо добре пензије, неко ће рећи е види како морају да раде у тим годинама. Али, заиста угрожена егзистенција није разлог, већ наша жеља и воља да будемо корисни и у овим годинама. Радимо за нашу децу и унуке. Сад сам овде са супругом, ако нам снег не отме дићићемо плочу на овом објекту. Посао иде добро, ја мешам малтер, има још један помоћник, а мој Јерослав је главни мајстор са Јорданом зида и иде ко мећава. Ја припомогнем кад се дижу ћошкови, умем и да зидам, држиш се конца и либеле, ништа то није тешко”, открива Снежана.
Осим на градилишту ова вредна жена спретна је и на породичном имању, јер скоро сама уреди све воћњаке.
„Имам по двадесет ари купине и малине, све ја то обрадим сама, ту нико не улази. И дрва сам спремила за ову зиму, исекла на циркулару, а и са моторним тестеретом радим. Чујем ову омладину како само нешто кука. Лоше им је то, не треба кукати, већ треба радити. Ко ради нема времена да се жали”, закључила је Снежана.
(РИНА)
